Bujanovac: Pakistanski dvojac na putu

91

Na jugu Srbije aktivna su četiri izbeglička kampa Vranje, Bujanovac i Bosilegrad, kao i Preševo koje je pre par dana ponovo počelo sa radom, a usled povećanog priliva izbeglica poslednjih sedmica u Srbiju.

Nedavno smo posetili kamp u Bujanovcu gde smo porazgovarali sa korisnicima ovog kampa. Nekadašnju zgradu pogona „Svetlost“ sada koristi oko trista izbeglica. Kapaciteti samog smeštaja su odavno premašeni i situacija je teška.

Među onima koji koriste usluge kampa u Bujanovcu je i pakistanski dvojac Džimi Han i Šarohan Banarskan. Dvojica momaka potiču iz tipičnih porodica kada je u pitanju Pakistan, višečlane zajednice u kojima se prepliće nekoliko generacija. Obojica su na put krenula iz želje za bolim životom. Han je ambiciozniji, učio je školu i radio tri godine u bolnici:

Foto: Ivan Mladenović

Želja mi je da upoznam Evropu, nove ljude i naravno da nastavim da se bavim poslom medicinskog tehničara. Ambiciozan sam i verujem da ću uspeti na kraju da priuštim sebi normalan život u kojem ću živeti od svog rada – kaže Han koji je srednji od petorice braće.

Šarohan je mlađi četiri godine, ima 21, od svog prijatelja kojeg je stekao u Bujanovcu. Njegova porodica je nešto brojnija, odnosno pord četvorice braće ims i sestru.

Foto: Ivan Mladenović

Odrastao sam u veoma siromašnoj porodici. Svakodnevno smo se susretali sa nemaštinom, ponekad nismo imali ni za hranu. Jednostavno, želja za boljim životom, želja da pomognem svojoj porodici u Pakistanu tako što bi im slao novac, pokrenulo me je sve to da pođem na ovaj put. Ja sam najstariji od dece i spreman sam da radim bilo koji posao bilo gde u Evropi samo da bih zaradio dovoljno za moje u Pakistanu. – kaže omaleni Šarohan.

Han je su svom rodnom gradu Gudžravalu radio u Bolnici, ima iskustvo i rada u Turskoj gde je bio angažovan u pekari pa i to znanje nosi sa sobom u zapadnu Evropu.

Prvo sam bio u Kuvajtu, zatim u Turskoj. Ovde u Srbiji sam tek tri meseca, koliko sam bio i u Grčkoj. Iz svake zemlje u kojoj sam boravio nosim neko iskustvo. Ona loša se trudim da zaboravim, odnosno da naučim nešto iz svega što sam prošao .

A, prošao je mnogo toga Han i naglašava da nigde nije bilo lako jer si u drugoj zemlji uvek izbeglica, stranac.

Ljudi se plaše od nepoznatog, bez razloga jer treba da znaju da smo i mi ljudi kao i oni. Ipak, kada je ova tema u pitanju moram da priznam da u Srbiji žive hrabri ljudi. Hoću da kažem da se u vašoj zemlji nisam susreo sa predrasudama do sada. Mnogi hoće da pomognu čim im priđeš i pitaš nešto i to mnogo znači, verujte mi – kaže ovaj mladić.

Šarohan nije imao tako živopisno iskustvo po pitanju zaposlenja. Od kada je krenuo iz rodnog Pešavara boravio je samo u izbegličkim kampovima, a kratak period je radio kao konobar. Za razliku od Hana koji je na putu već pet godina, on putuje „samo“ godinu dana.

Radio sam kod kuće samo poljoprivredu. U to se razumem najbolje dok za druge poslove koji postoje, verujem da ću ih naučiti vremenom. Baš mi se svideo poziv konobara i voleo bihda nastavim time da se bavim – bio je kratak Šarohan.

Pored zemlje porekla, ovu dvojicu momaka spajaju Bujanovac, Srbija i zajednička ljubav prema kriketu. Slobodno vreme u kampu provde upravo igrajući ovu nama malo poznatu igru.

Život u kampu ume da buďe monoton i ako se sam ne izboriš da ti bude interesantno, onda si gotov. Postoji velika šansa da upadneš u depresiju. Pre svega, porodica ti nedostaje, tvoji prijatelji, tvoj grad – kaže Han, a Šarohan ga dopunjuje: Pored obroka i spavanja mnogo vremena provodimo i na internetu kako bi bili u kontaktu sa svojom porodicom. Ipak, to nije dovoljno i zato je tu kriket koji svi ljudi iz Pakistana vole.

Džimi i Šarohan sede za stolom u improvizovanoj učionici u kojoj su mnoge izbeglice učile prve reči srpskog, engleskog i drugih jezika, u kojoj su se mnogi po prvi put susreli sa i sa tablicom množenja. Iz očiju obojice momaka iz Pakistana blista ista nada, nada za boljim životom. Čekajući te dane u zgradi „Svetlosti“ traže i neki svoj zrak koji će ih ogrejati.

Autor: Bratislav Čukić

Foto: Ivan Mladenović

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.

Stavovi izneti u tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.