Decenija na izbegličkom putu i povratak u Sudan

47
Foto: Zoran Džonov

Željan znanja, uzbuđenja, lepšeg života od onog na koji je navikao Ali Tama je krenuo od svoje kuće pre više od deset godina. Umesto rada na porodičnoj farmi u krugu svog plemena u Sudanu, obećan mu je lepši život i školovanje u zapadnoj Evropi ili u Australiji, kako bude ispalo već.

A ispalo je tako da je bio malo u Turskoj i devet godina u Grčkoj, kao emigrant živeći na ulici sa drugim ljudima slične sudbine, a jedan period je proveo i u zatvoru u ovoj zemlji i to zbog skitničarenja.

Novac koji je uštedeo i uložio u svoje putovanje nikada više nije video, kao ni ljude koji su mu obećali put u lepšu budućnost. Ostao je nenadano u Grčkoj, radio brojne poslove i neprestano sanjao da će ipak uspeti da pohađa bilo kakvu školu. Uvek nasmejan vižljasti tamnoputi momak je 16-to od 18 dece svog oca koji ima četiri supruge. Na žalost, samo on i jedna njegova sestra nisu poslati na školovanje, dok ostala deca ove brojne porodice jesu.

Razlog zašto sam napustio rodno mesto i porodicu su samo ekonomske prirode. Tačnije želeo sam da se školujem i vidim svet, probam da nađem mesto gde ću kvalitetnije da živim. Bio sam naivan kada je reč o tome kojim ljudima mogu da verujem, a kojima ne. Našao sam se u nezgodnoj situaciji jer nisam mogao ni napred ni nazad pa se tako moj boravak u Grčkoj odužio – priča Ali tama za VOM.

Iako je ostao zaglavljen u zemlji starih Helena, pa čak bio i u zatvoru, dugo nije odustajao od svog sna, željom da se školuje. Reč je o momku koji najviše voli da rešava sudoku, igru visoke matematičke kombinatorike, odlično priča čak četiri jezika, pored maternjeg savladao je engleski, arapski i grčki, ali… i dalje ne zna da piše.

Čak i danas, posle svega otvoren sam za sva nova znanja. Uvek želim da naučim nešto novo. Eto, i u zatvoru su nam organizovali neke časove iz osnovne kulture i bio sam veoma srećan kada bih seo u tu učionicu. Na žalost, ovo moje putovanje je bilo predugo pa sam konačno odlučio da se vratim kući i u svojoj porodici nastavim rad na farmi tako da sam sada u procesu povratka, nadam se da ću uskoro biti u Sudanu – priča ovaj čovek.

Kada je konačno rešio da napusti Grčku došao je do Srbije. Put kroz našu zemlju je, kao i do same Grčke, bio pun zanimljivih situacija i obrta.

Ne znam gde sam sve bio dok sam išao ka Beogradu jer ne poznajem jezik. Išao sam pešice, prateći prugu, a usput sam sretao mnogo ljudi i svi su bili izuzetni. Moram to da priznam, da su ljudi u Srbiji više nego dobri, ma odlični su. Svako je probao da mi pomogne, neko je uspeo, a neko nije, ali i samu nameru svakog pojedinca neću nikad zaboraviti. Ljudi koje sam sretao na putu ka Beogradu su mi uglavnom davali hranu, a poneko čak i novac. Naravno, ne veliki, po dva tri evra, u dinarima, ali kada nemaš ništa niti išta razumeš, ne umem da objasnim koliko su mi takvi gestovi značili. Gde god da budem u budućnosti, o Srbiji ću pričati samo dobre stvari jer ova zemlja to i zaslužuje – iznosi ovaj čovek svoje impresije iz naše zemlje.

On dodaje u razgovoru da se ljudi iz naše zemlje razlikuju  od drugih po toplini jer je bio u Turskoj i Grčkoj i nekim drugim afričkim zemljama.

Čak sam na jednoj železničkoj stanici igrao malo i košarku sa lokalnom decom. Stigao sam i do Beograda nekako, ali dok nisam stigao u vranjski kamp, od drugih ljudi bih uglavnom dobio sendvič, a jedan momak mi je kupio i sudoku magazin čim je čuo da obožavam ovu igru. Sa tom novinom sa i stigao u Vranje – seća se Ali Tama.

Našim ljudima ostaje uvek nepoznanica kako izgleda noć na putu kada nema nigde nikog oko tebe?

Što se tiče spavanja, spavao bih gde god, nikad nisam imao taj problem. A kada je reč o hrani, to je već mnogo veći problem. Ipak, vaša zemlja ima prelepu prirodu i mnogo voća sam pojeo usput, nisam bio previše gladan, ali toliko voća se i te kako odrazilo i na moje zdravlje kada su me pregledali u Beogradu – kaže Ali Tama.

Ali poslednja četiri meseca boravi u kampu u Vranju. Odlično se uklopio pa često radi na sređivanju kampa, a zbog poznavanja jezika, ponekad pomaže oko prevoda. Omiljen je među svim korisnicima kampa.

Shvatio sam da je čekanje, odnosno stajanje u mestu, jedna od najtežih stvari u životu. Stalnim kretanjem pomažem pre svega sebi, a i drugima da im bude bolje. Zbog toga volim da sam aktivan i koristan i ne bežim ni od jednog posla. Jednostavno, volim život – završava ovaj čovek svoju izbegličku priču.

Ali Tama će se vratiti u svoj Sudan uskoro. Imao je svoj san za koji je sada kasno da se ostvari, ali nije stajao u mestu, kretao se, pokušao je i kada se sutra pogleda u ogledalu znaće da je probao sve kako bi uspeo. Tokom svih ovih godina bez sumnje je sakupio mnogo iskustva i znanja koja će mu biti od koristi u njegovom Sudanu. Ali je uvek nasmejan, a to znači samo jedno, da ima još mnogo svojih snova koje želi da ostvari pa će sigurno i krenuti za njima, na njegovom ne samo izboegličkom, već i životnom putu.

Ovaj tekst urađen je u okviru projekta „Ljudi na putu“, koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja.