-6.6 C
Vranje
sreda, 8 februara, 2023
NaslovnaMigracijeRAT NIJE TEMA: Pričajmo o životu

RAT NIJE TEMA: Pričajmo o životu

Prva stvar koju osetite kada kročite u dvorište Centra za azil u Vranju jeste pozitivna i opuštena atmosfera među ljudima. To bi možda trebalo da iznenadi, s obzirom na to da su u ovom prostoru smeštene izbeglice iz Ukrajine, mahom žene i deca. Ipak, kada nakon prvobitne radoznalosti i kratkotrajnog nepoverenja otpočne razgovor, shvatite da sa njima
možete pričati o svemu osim o ratu koji treći mesec potresa Evropu i svet.

„Rat je počeo i rat će se završiti, a između toga mora da se živi“, u jednoj rečenici Marija mi je dala do znanja da ne želi da govori o dešavanjima u njenoj rodnoj Ukrajini. U svakom delu Centra oseća se život. U trpezariji se završava doručak, kuhinja se rasprema uz graju, hol na ulazu je sveže oriban, deca trčkaraju uz i niz stepenice. Jedna grupa se sprema da ide kod lekara, dok sedamdesetogodišnja Galina okuplja žene za redovno vežbanje nakon doručka. I svi sa osmehom odgovaraju na moje pozdrave. Ljudi koji su se u Vranju susreli prvi put u životu, za kratko vreme počeli su da funkcionišu kao porodica.

„Kuhinja je u početku bila u stalnom neredu“, kaže Elvira. „A onda smo napravili raspored poslova, tako da sada nema ni nereda, ni gužve“. U zajedničkoj kuhinji dve žene seckaju namirnice za ručak. Jedan od sedmorice muškaraca, koliko ih je u Centru, uz smeh žena biva ispraćen iz kuhinje „da smeta negde drugde“.
Raspoložene su za priču o Srbiji.

„Sve je ovde lepo, samo ne mogu da odlučim da li su lepši ljudi ili priroda“, kaže Julija uz odobravanje svojih sunarodnica. Volimo da šetamo. Kada smo u Centru, stalno nešto spremamo i jedemo, pa je bolje da vreme provodimo napolju. Ljudi u Vranju su ljubazni prema nama. Dva puta sam u jednoj prodavnici pazarila nešto, treći put je prodavačica počela da me pozdravlja kao da se znamo čitavog života“.

Većina njih je pre dolaska u Vranje znala malo o Srbiji. Odlučili su se da utočište od rata potraže ovde, što zbog familijarnih veza, što zbog poziva prijatelja, a neki su došli jer su im poznanici rekli da u Srbiji žive dobri ljudi.

„Moj muž je rekao da idemo u Srbiju jer će nam tamo najviše pomoći. Zemlje koje se graniče sa Ukrajinom već su primile veliki broj izbeglica i verovatnije je da ćemo adekvatnu podršku dobiti u Srbiji nego u nekoj od komšijskih zemalja“, objašnjava Viktorija odluku svoje porodice da preko Mađarske dođe u Srbiju.

Na pitanje da li je Srbija samo stanica na putu ka zemljama članicama EU, u glas odgovaraju da će u Srbiji ostati dok se ne stvore uslovi za povratak u Ukrajinu.

„Ovde imamo sve. Lepe i čiste sobe, zasebna za svaku porodicu. Deca idu u školu i tamo su lepo prihvaćena od prvog dana. Ne brinemo oko poseta lekaru, niti zbog administrativnih procedura, jer Srbija pomaže u svemu“.

U oči posebno pada prijateljski odnos između stanara i zaposlenih u Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije, državne institucije koja upravlja Centrom za azil u Vranju. Funkcionisanje ovog centra, kao i ostale u kojima su smeštene izbeglice i migranti podržava Evropska unija, koja je najveći donator Srbiji u upravljanju migracijama.
Žene grle Ivanu, zaduženu za aktivnosti u dečjem kutku, i kažu da im mnogo pomaže u disciplinovanju dece.
„I odraslih. I odraslih“, dodaje Elena uz smeh odobravanja ostalih. „Zbog nje smo sve počele da učimo srpski jezik“. Trinaestoro dece ide u školu. Jedanaestoro pohađa OŠ „Radoje Domanović“, a dvoje Srednju ekonomsko-trgovinsku. Ukoliko broj školske dece bude porastao, u planu je njihovo uključivanje i u druge škole. „Učitelji i nastavnici ne traže previše od naše dece, svesni su da postoji jezička barijera. Svi su puni razumevanja i to je našoj deci i nama najbitnije“, kaže Elena.

Na pitanje da li im nešto nedostaje u Srbiji, Viktorija odgovara: „Meni fali posao. Ne toliko zbog novca, jer imamo sve osnovno, i više od toga, već da bih se osećala korisno. Da vreme brže prođe“. Na izlasku iz Centra, zatičem Galinu koja vežba sa ženama. Zove me da im se priključim, a ja pokretima objašnjavam da ne mogu zbog povređenog kolena. Hvata me za ruku i odvodi u stranu, gde mi, ponovo pokretima, pokazuje vežbe za koleno. „Mnogo puta. Svaki dan“. Osmeh joj ozari lice kada ponovim njene reči, da pokažem da sam razumela.

Autorka: Milica Anđelković Jovanović

Najnovije vesti i najvažnije informacije potražite i na našem Telegramu!
spot_imgspot_imgspot_imgspot_img

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala VOM. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija "VOM" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Popularno

Nije bitno kog je pola, samo neka piški stojeći

Ćerka je tuđa kuća, tuđa streha, tuđa večera... Tako su govorili naši stari. Međutim, toga ima i danas. Možda će neko reći „ti si...