16.1 C
Vranje
nedelja, jun 16, 2024
Prikaži još
    NaslovnaMigracijeRAT NIJE TEMA: Pričajmo o životu

    RAT NIJE TEMA: Pričajmo o životu

    Prva stvar koju osetite kada kročite u dvorište Centra za azil u Vranju jeste pozitivna i opuštena atmosfera među ljudima. To bi možda trebalo da iznenadi, s obzirom na to da su u ovom prostoru smeštene izbeglice iz Ukrajine, mahom žene i deca. Ipak, kada nakon prvobitne radoznalosti i kratkotrajnog nepoverenja otpočne razgovor, shvatite da sa njima
    možete pričati o svemu osim o ratu koji treći mesec potresa Evropu i svet.

    „Rat je počeo i rat će se završiti, a između toga mora da se živi“, u jednoj rečenici Marija mi je dala do znanja da ne želi da govori o dešavanjima u njenoj rodnoj Ukrajini. U svakom delu Centra oseća se život. U trpezariji se završava doručak, kuhinja se rasprema uz graju, hol na ulazu je sveže oriban, deca trčkaraju uz i niz stepenice. Jedna grupa se sprema da ide kod lekara, dok sedamdesetogodišnja Galina okuplja žene za redovno vežbanje nakon doručka. I svi sa osmehom odgovaraju na moje pozdrave. Ljudi koji su se u Vranju susreli prvi put u životu, za kratko vreme počeli su da funkcionišu kao porodica.

    “Kuhinja je u početku bila u stalnom neredu“, kaže Elvira. „A onda smo napravili raspored poslova, tako da sada nema ni nereda, ni gužve“. U zajedničkoj kuhinji dve žene seckaju namirnice za ručak. Jedan od sedmorice muškaraca, koliko ih je u Centru, uz smeh žena biva ispraćen iz kuhinje „da smeta negde drugde“.
    Raspoložene su za priču o Srbiji.

    „Sve je ovde lepo, samo ne mogu da odlučim da li su lepši ljudi ili priroda“, kaže Julija uz odobravanje svojih sunarodnica. Volimo da šetamo. Kada smo u Centru, stalno nešto spremamo i jedemo, pa je bolje da vreme provodimo napolju. Ljudi u Vranju su ljubazni prema nama. Dva puta sam u jednoj prodavnici pazarila nešto, treći put je prodavačica počela da me pozdravlja kao da se znamo čitavog života“.

    Većina njih je pre dolaska u Vranje znala malo o Srbiji. Odlučili su se da utočište od rata potraže ovde, što zbog familijarnih veza, što zbog poziva prijatelja, a neki su došli jer su im poznanici rekli da u Srbiji žive dobri ljudi.

    „Moj muž je rekao da idemo u Srbiju jer će nam tamo najviše pomoći. Zemlje koje se graniče sa Ukrajinom već su primile veliki broj izbeglica i verovatnije je da ćemo adekvatnu podršku dobiti u Srbiji nego u nekoj od komšijskih zemalja“, objašnjava Viktorija odluku svoje porodice da preko Mađarske dođe u Srbiju.

    Na pitanje da li je Srbija samo stanica na putu ka zemljama članicama EU, u glas odgovaraju da će u Srbiji ostati dok se ne stvore uslovi za povratak u Ukrajinu.

    „Ovde imamo sve. Lepe i čiste sobe, zasebna za svaku porodicu. Deca idu u školu i tamo su lepo prihvaćena od prvog dana. Ne brinemo oko poseta lekaru, niti zbog administrativnih procedura, jer Srbija pomaže u svemu“.

    U oči posebno pada prijateljski odnos između stanara i zaposlenih u Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije, državne institucije koja upravlja Centrom za azil u Vranju. Funkcionisanje ovog centra, kao i ostale u kojima su smeštene izbeglice i migranti podržava Evropska unija, koja je najveći donator Srbiji u upravljanju migracijama.
    Žene grle Ivanu, zaduženu za aktivnosti u dečjem kutku, i kažu da im mnogo pomaže u disciplinovanju dece.
    „I odraslih. I odraslih“, dodaje Elena uz smeh odobravanja ostalih. „Zbog nje smo sve počele da učimo srpski jezik“. Trinaestoro dece ide u školu. Jedanaestoro pohađa OŠ „Radoje Domanović“, a dvoje Srednju ekonomsko-trgovinsku. Ukoliko broj školske dece bude porastao, u planu je njihovo uključivanje i u druge škole. „Učitelji i nastavnici ne traže previše od naše dece, svesni su da postoji jezička barijera. Svi su puni razumevanja i to je našoj deci i nama najbitnije“, kaže Elena.

    Na pitanje da li im nešto nedostaje u Srbiji, Viktorija odgovara: „Meni fali posao. Ne toliko zbog novca, jer imamo sve osnovno, i više od toga, već da bih se osećala korisno. Da vreme brže prođe“. Na izlasku iz Centra, zatičem Galinu koja vežba sa ženama. Zove me da im se priključim, a ja pokretima objašnjavam da ne mogu zbog povređenog kolena. Hvata me za ruku i odvodi u stranu, gde mi, ponovo pokretima, pokazuje vežbe za koleno. „Mnogo puta. Svaki dan“. Osmeh joj ozari lice kada ponovim njene reči, da pokažem da sam razumela.

    Autorka: Milica Anđelković Jovanović

    Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 61 6040777 (WhatsApp / Viber / Telegram).
    spot_imgspot_imgspot_imgspot_img

    Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala VOM. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija "VOM" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

    Popularno

    JELENA MARINKOVIĆ: Porodica je prvenstveno lјubav, a zatim sve ostalo

    Humanost, razumevanje i lјubav. Neobična porodična priča koja se u Vranju prepričava više od četiri decenije primer je kako i netipična porodica kada živi...

    Defile predškolaca menja režim saobraćaja

    Mici je mačka koja živi u kisoku

    Avganistanac uhapšen zbog šverca migranta