14.9 C
Vranje
nedelja, 26 juna, 2022
NaslovnaMigracijeRAT NIJE TEMA: Pričajmo o životu

RAT NIJE TEMA: Pričajmo o životu

Prva stvar koju osetite kada kročite u dvorište Centra za azil u Vranju jeste pozitivna i opuštena atmosfera među ljudima. To bi možda trebalo da iznenadi, s obzirom na to da su u ovom prostoru smeštene izbeglice iz Ukrajine, mahom žene i deca. Ipak, kada nakon prvobitne radoznalosti i kratkotrajnog nepoverenja otpočne razgovor, shvatite da sa njima
možete pričati o svemu osim o ratu koji treći mesec potresa Evropu i svet.

„Rat je počeo i rat će se završiti, a između toga mora da se živi“, u jednoj rečenici Marija mi je dala do znanja da ne želi da govori o dešavanjima u njenoj rodnoj Ukrajini. U svakom delu Centra oseća se život. U trpezariji se završava doručak, kuhinja se rasprema uz graju, hol na ulazu je sveže oriban, deca trčkaraju uz i niz stepenice. Jedna grupa se sprema da ide kod lekara, dok sedamdesetogodišnja Galina okuplja žene za redovno vežbanje nakon doručka. I svi sa osmehom odgovaraju na moje pozdrave. Ljudi koji su se u Vranju susreli prvi put u životu, za kratko vreme počeli su da funkcionišu kao porodica.

„Kuhinja je u početku bila u stalnom neredu“, kaže Elvira. „A onda smo napravili raspored poslova, tako da sada nema ni nereda, ni gužve“. U zajedničkoj kuhinji dve žene seckaju namirnice za ručak. Jedan od sedmorice muškaraca, koliko ih je u Centru, uz smeh žena biva ispraćen iz kuhinje „da smeta negde drugde“.
Raspoložene su za priču o Srbiji.

„Sve je ovde lepo, samo ne mogu da odlučim da li su lepši ljudi ili priroda“, kaže Julija uz odobravanje svojih sunarodnica. Volimo da šetamo. Kada smo u Centru, stalno nešto spremamo i jedemo, pa je bolje da vreme provodimo napolju. Ljudi u Vranju su ljubazni prema nama. Dva puta sam u jednoj prodavnici pazarila nešto, treći put je prodavačica počela da me pozdravlja kao da se znamo čitavog života“.

Većina njih je pre dolaska u Vranje znala malo o Srbiji. Odlučili su se da utočište od rata potraže ovde, što zbog familijarnih veza, što zbog poziva prijatelja, a neki su došli jer su im poznanici rekli da u Srbiji žive dobri ljudi.

„Moj muž je rekao da idemo u Srbiju jer će nam tamo najviše pomoći. Zemlje koje se graniče sa Ukrajinom već su primile veliki broj izbeglica i verovatnije je da ćemo adekvatnu podršku dobiti u Srbiji nego u nekoj od komšijskih zemalja“, objašnjava Viktorija odluku svoje porodice da preko Mađarske dođe u Srbiju.

Na pitanje da li je Srbija samo stanica na putu ka zemljama članicama EU, u glas odgovaraju da će u Srbiji ostati dok se ne stvore uslovi za povratak u Ukrajinu.

„Ovde imamo sve. Lepe i čiste sobe, zasebna za svaku porodicu. Deca idu u školu i tamo su lepo prihvaćena od prvog dana. Ne brinemo oko poseta lekaru, niti zbog administrativnih procedura, jer Srbija pomaže u svemu“.

U oči posebno pada prijateljski odnos između stanara i zaposlenih u Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije, državne institucije koja upravlja Centrom za azil u Vranju. Funkcionisanje ovog centra, kao i ostale u kojima su smeštene izbeglice i migranti podržava Evropska unija, koja je najveći donator Srbiji u upravljanju migracijama.
Žene grle Ivanu, zaduženu za aktivnosti u dečjem kutku, i kažu da im mnogo pomaže u disciplinovanju dece.
„I odraslih. I odraslih“, dodaje Elena uz smeh odobravanja ostalih. „Zbog nje smo sve počele da učimo srpski jezik“. Trinaestoro dece ide u školu. Jedanaestoro pohađa OŠ „Radoje Domanović“, a dvoje Srednju ekonomsko-trgovinsku. Ukoliko broj školske dece bude porastao, u planu je njihovo uključivanje i u druge škole. „Učitelji i nastavnici ne traže previše od naše dece, svesni su da postoji jezička barijera. Svi su puni razumevanja i to je našoj deci i nama najbitnije“, kaže Elena.

Na pitanje da li im nešto nedostaje u Srbiji, Viktorija odgovara: „Meni fali posao. Ne toliko zbog novca, jer imamo sve osnovno, i više od toga, već da bih se osećala korisno. Da vreme brže prođe“. Na izlasku iz Centra, zatičem Galinu koja vežba sa ženama. Zove me da im se priključim, a ja pokretima objašnjavam da ne mogu zbog povređenog kolena. Hvata me za ruku i odvodi u stranu, gde mi, ponovo pokretima, pokazuje vežbe za koleno. „Mnogo puta. Svaki dan“. Osmeh joj ozari lice kada ponovim njene reči, da pokažem da sam razumela.

Autorka: Milica Anđelković Jovanović

Buy Me A Coffee

Popularno

Jeleni iz Surdulice hitno potrebna pomoć dobrih ljudi

Jelena Vukojević je rođena 1985. godine  u Surdulici gde je do punlestva živela  u selu Leskova Bara. Udata je u Beogradu i majka dvoje...

Pionirke ŽFK Dinamo četiri dana u Beču