Potresna ispovest čoveka kome je komšija ubio psa

Slučaj ubistva psa u Vranju potresao je brojne ljubitelje životinja u Srbiji. Krunislav Nešić vlasnik psa, koji je stradao od metka lovačke puške komšije, uporan je u tome da ovaj slučaj dobije svoj sudski epilog i bude opomena svima onima koji se na ovakav način odnose prema životinjama.

0
94
 
 

Dok nadležni organi rade na slučaju, pročitajte njegovu iskrenu ispovest o Lejli i osećanjima njenih vlasnika, nakon što je stradala.

Lejlu smo usvojili pre možda 3-4 meseca. A ovako je sve krenulo:

Ja i supruga smo se, dok još nismo bili venčani, preselili u novu kuću na periferiji grada. Bio je to septembar prošle godine. Ona je biolog po profesiji i, kako sam mislio, čak i previše “opterećena” životinjskim svetom. Njoj taj deo predstavlja 90% dnevnih tema za razgovor.

Nepune dve nedelje nakon toga napušteni mačor star možda 2 meseca je došao sam u moju kancelariju. Uplašen toliko, da sam ga jedva uhvatio nakon 3 sata i odveo kući. Mislio sam da je to najlepši poklon za nju kada započne život sa mnom.

Nakon još mesec dana pronašao sam mače staro jedva mesec dana na ulici po pljusku u 1 ujutru. Naravno i ono je završilo kod mene. U početku sam insistirao da ga udomimo. I posle tri dana odustao na njen zahtev. Već smo imali dva mačora. Dolazi 9. oktobar i njen rođendan, kupujem Sibirsku vevericu i donosim je na poklon. Sad već imamo mali zoološki vrt. Mačori “pričaju” sa mnom, veverica joj stoji na glavi po pola dana već potpuno pripitomljena.

Od pre dve nedelje i hrčak. Klaudije, Tufi, Veverko i Džordž. Naša porodica.

Želeo sam da imam Bernardinca čitav život i čekao sam proleće da donesem štene. I slušao svaki dan pridike-nemoj da kupiš, usvojićemo. I tako jedne večeri oko 3 ujutru dok je Miljana spavala ja slučajno vidim sliku Lejle listajući facebook. I zaljubim se. Kontaktirao sam dve dame iz Kraljeva i molio ih da je daju baš meni. I uspeo. Kroz 2 nedelje otišao sam sa prijateljem u Kraljevo. Ušao sam u Draganino dvorište, Lejla je od svih ljudi dotrčala meni, sela mi u krilo i počela da me ljubi i liže po licu. Iz čista mira. Seli smo u kola i stigli kući. Taj put od 10 sati u oba pravca – jedan od najsrećnijih delova mog života ikada. Lejlinu priču iz perioda pre toga znate.

Lejla je veliki deo dana provodila u dvorištu. Imala je običaj da povremeno prokopa tunel ispod ograde i pobegne na ulicu. I onda po nju dođe pas lutalica koga hranimo i koji živi na kraju ulice. I odu da se igraju. Nema saobraćaja i nije opasno. Ali sam se ja plašio da će nešto da joj se ipak dogodi i vraćao je. I “krpio” ogradu iznova. Prođe 2 nedelje i ponovo se desi isto. I tako iznova.

Poslednjih 3 dana Lejla je konstantno pronalazila izlaz. Ne mogu da pronađem mesto gde odlazi, a prošao sam ogradu milion puta milimetar po milimetar. Zahtevao sam od Miljane da Lejla dok sam ja na poslu, a kad je napolje, bude u ograđenom boksu. Samo da ne bude slobodna van kuće ta 2 dana, bez nadzora dok sam ja na poslu. Njoj je bilo žao. Pustila je u dvorište i nadzirala na svakih 15-30 minuta. Oko 5:30 popodne izašla je po nju da je uvede. 10 min pre toga Lejla se igrala sa daščicom koju je našla u dvorištu i ležala na pragu ulaznih vrata.

Lejle nije bilo. Istrčala je ispred kapije i počela da je doziva. Istovremeno me pozvala telefonom. Bio sam ljut. Nakon 3 min je usledio drugi poziv. Plakala je jer joj je komšinica na 10 metara odatle rekla da je upravo čula pucnje i da su neki psi pobegli uz ulicu. Naravno da nisam verovao i odbacio to odmah. Nastavila je da traži. Kroz 15 min usledio je njen poziv ponovo. Na kraju ulice koja broji samo 4 kuće, na kraju moje ulice, našla je Lejlu krvavu sa prostrelnom ranom sakrivenu u živoj ogradi.

Da kažem da sam se stvorio tamo za 3 minuta ne bih preterao. Lejla je disala i imala par poderotina od metka na nogama. Povećih. Obradovao sam se -šta god PREŽIVEĆE. Ne krvari mnogo. Nema presečene arterije. Zgrabio sam je u ruke i uneo u kola. Moj otac je vozio, veterinar je bio na putu za ordinaciju spreman da je operiše. Već je bio pozvan. Moj drugi šok-Lejlina utroba je u mojim rukama i vraćam je nazad peškirom. Dobro je-ipak ne krvari previše operisaće je. Pričam sa njom i ona me gleda u oči i sve razume. Ali nema snage. Htela bi da podigne glavu ka mojoj, ne uspeva. U tom paklu, moja supruga plače u kolima toliko da mi se čini da će se i njoj desiti nešto svakog časa. Lejla zatvara oči, ja joj ih otvaram i pričam joj da mora da me gleda. Nema spavanja. Kao da me razume, kapci joj padaju ona ih jedva podiže i gleda u mene non stop.

Stižemo u ordinaciju minut pre hirurga i unosimo je. Spašena je i ništa nije bitno. Doktor je povezuje na infuziju i kreće da radi. Ja izlazim iz ordinacije zovem policiju već po treći put i sav srećan kažem Miljani-preživeće sto posto. Tu je. Sve je tu!!!! Ulazim ponovo u ordinaciju i doktor mi kaže: uradiću sve što mogu ali stanje je jako teško. Naravno, šta on zna, biće to ok. Biće 100%. Pričam sa Lejlom, a ona me gleda kao da zna. Izlazim ponovo napolje i ubeđujem Miljanu koja je već u stanju nervnog sloma. Nisam joj dao da uđe u ordinaciju.

Ostavljam svog oca sa njom i vraćam se brzo kući, dolazi policija i zvali su me da se vratim na mesto događaja. Dosta ljudi koji me poznaju traže mesto gde se sve dogodilo. Meni se neposredno pre dolaska čini da čujem pucnje. Urlam na policiju telefonom kako ludak i dalje puca. Jel čekaju da i mene ubije??? U stanju šoka pričinjavaju mi se pucnji. Dolazi policija. Pratimo tragove krvi. I nalazimo.

Krećem po kućama da pitam bilo koga da li je iko nešto čuo. Pucanj. Nešto. Skoro da odustajem kad čujem ženu koja više za sebe slučajno pominje šta je vidla. Zovem policiju da dođe par kuća ispod, gospođa pokušava da se vrati u objekat i zatvori vrata. Uplašena. Nije joj pošlo za rukom. Izgovara ime čoveka. Čoveka sa kojim sam u odličnim odnosima. Izašao je iz kuće sa puškom. Izašao iz svoje ulice. Popeo se u moju ulicu, prišao štenetu i opalio.

Lejla je ležala na početku moje ulice. Moja žena bila je na kraju ili izlazila baš u to vreme. Od stanja šoka ne seća se da je čula pucanj. Starija gospođa je stajala u dvorištu, iza garaže, u bašti, 5 metara odatle. Gospođa koja mi je pomogla da je smestim u kola. Nije imala pojma da se nešto desilo. Nije ni mogla da vidi. Nedaleko odatle deca predškolskog uzrasta u dvorištu. Policija vrši uviđaj i oduzima oružje. Dok privode bolesnika on progovara: Izvini nisam znao da je tvoje. Koliko saznajem-priznao je sve.

Kad sam se doselio u naselje svakom komšiji sam za svakog novog člana porodice rekao. Svakoga upoznao. Uglavnom svi imaju životinje. Moje su svi voleli. Svakom sam ponovio – ako se kojim slučajem desi da neki od mojih ljubimaca napravi štetu da odmah dođu do mene. Platiću sve duplo. Svakome sam to ponovio po par puta. Moja kuća je poslednja u ulici. Stavio sam kapiju na sred ulice ispred svoje kuće da napravim veće dvorište za Lejlu. Pitao sam komšije jer je to naša ugovorena ulica i objasnio zašto. I da je to samo do sledeće godine dok potpuno ne promenim ogradu i kupim još jedno parče zemlje pored. Složili se svi. Niko mi reč nije rekao, a zatvorio sam im poslednjih 20 metara ulice. Prvi komšija sa jedne strane se druži sa mojim mačkama kad god je u bašti. Sa svojim manje nego sa mojim. I ponavlja mi stalno kako bi voleo da ima baš takve. Njemu su te baš najbolje. Hrani mi Lejlu malinama, a jedva ih u dvorištu ima dovoljno za sebe.

Ja i supruga smo završili u hitnoj pomoći. Imam 36 godina i po prvi put u životu tahikardiju i povišen pritisak. A radim detaljan pregled dva puta godišnje. Miljana je spavala par sati. Poslednji put je jela pre 36 sati. Odbija. Ja sam bio budan do 6 ujutru. I spavao sat ipo nakon toga. Nisam jeo od juče u 1 popodne. Nisam ni gladan.

Sahranio sam Lejlu u 5 jutros, na uzvišenom delu odakle može da vidi sve, tako je volela. Stavio pored nje dve posude za hranu, jednu potpuno razjedenu od njenih zuba. Volela je da je vucara po dvorištu. Stavio igračku koju je ponela iz Kraljeva, i parče drveta koje je grizla dok je ležala na travi, sekund pre nego sto je bolesni um prišao i pucao u nju. I moje farmerice koje je progrizla pa sam joj poklonio. I njenu postelju gde je spavala. Nju spuštam u zemlju i ona i dalje gleda u mene. Ja je nisam spasio. Sahranio sam je tako što sam “ukrao” pola sata dok moja žena spava. Da ne vidi. Jer je nije dala. Ležala je u najlonskoj kesi u dvorištu celu noć. Tamo gde inače leži uglavnom. Na mestu koje najviše voli.

Moja supruga spava blizu Džordža, Tufija, Klaudija i Veverka. Ponavlja da mora tako jer će u suprotnom neko da im naudi preko noći. Neko ce da ih ubije u kući.

Mi nemamo decu. Imamo samo njih. Meni je to isto kao da mi je pucao u dete. Koja je razlika? Možda bi znao da je moje pa ne bi pucao? U čije bi pucao? U sred bela dana, hladnokrvno, otpešačiš laganim korakom 150 metara od svoje kuće, pucaš i vratiš se isto tako hladnokrvno. I nastaviš svoj ručak. I onda se jako potreseš kad te uhvate nakon 3 sata. I zašto? I kako to da ćeš se verovatno braniti sa slobode? I kako to da ću ja biti prinuđen da gledam u tvoj prozor i tebe svaki dan?

Poprilicno sam kompulsivno-opsesivan. Proveravam uređaje po 5 puta kad izlazim. Vrata zaključavam po 3 puta. Noćas sam prvi put ostavio sve otvoreno. Sad se preispitujem kako se to desilo. I ne pada mi ništa na pamet – osim da mi možda više nije stalo.

Krunislav Nešić