Kao u nekom nemom filmu: u ponedeljak, 21. marta, u 14,25 časova, autobus „Kavim Jedinstva“ iz Vranja pristiže u na Glavnu autobusku stanicu. Sva mesta za sedenje već su bila zauzeta, pa dvadesetak putnika koji su tu ušli nisu imali izbor – morali su da stoje.
Od oko 60 mesta za sedenje, najmanje 40 su popunili srednjoškolci iz Ribinca, Neradovca, Pavlovca, Davidovca i Bujanovca. Smestili se lepo devojke i mladići, opustili se posle škole, sa telefonima i svojim mislima. Oni stariji putnici stoje, drže se za rukohvate, prebacuju sa noge na nogu. Čekaju svoju stanicu i trenutak kada će stići kući da se odmore od prepodnevnih obaveza. Neki od njih se uzalud osvrću levo i desno, čekajući da od učenika čuju ono: „Izvolite, hoćete li da sednete“? Neeee, srednjoškolci se apsolutno ne obaziru. Oni gledaju svoja posla. Mada je ta radnja prirodno smeštena u drukčije istorijske i društvene okvire, ova scena brojem mogućih pitanja i težinom njenog razrešenja, blisko komunicira sa Kovačevićevim „Ko to tamo peva“, koju je Šijan pretočio u, nama omiljenu balkansku filmsku priču.
Ne, nisam ni odlepio ni odlutao od teme! Kao novinar nagledao sam se izopačenih, isčašenih, morbidnih i moralnih rugoba, raznih vrsta i kategorija, „talenata“ koje „majka više ne rađa“.
Zapravo, ovi mladi ljudi, budući akademski građani, inspirisali su me da vam ih približim, da pokušam, makar površno, u jednoj rečenici, da vam predočim njihovu filozofiju.
Da, da – filozofiju. Jer ovo što demonstriraju u autobusu, to nisu naučili u školi. Škola podrazumeva neke druge vrednosti i standarde. Ovi mlad ljudi su ove manire poneli od svoje kuće, iz svoje porodice, naučili su ih od oca i majke, koji su, (ovo je dokaz), njihovi životni instruktori.
Za utehu – nisu ova deca iz Ribinca, Neradovca, Pavlovca, Davidivca i Bujanovca usamljeni slučajevi. U kompoziciju evropske Srbije, na našem putu za Brisel, ukrcalo se hiljade ovakvih tipova.
Naravno, tamo nećemo svi stići. Mnogi od ovih mladića i devojaka sutra će pod svojim krovom, poslužiće kao najbolji rasad svojoj deci.
Radoman Irić
