Rodila sam se sedamdeset i neke, naopačke. Prvo je izašla zadnjica, da prostite, pa noge, pa glava sa pupčanom vrpcom četiri puta obmotanom oko vrata. „Imala si vek“, znala je da kaže moja dobra nana. „Ne, nano“, nisam joj rekla, „rodila sam se da se borim.“ Ne kažem ovo da bih ispala junakinja u očima drugih. Konstatujem ovo kao jednu istinu, datost, sudbinu, nazovite kako želite i u šta od navedenog verujete. Sreća, pa sam te datosti postala svesna još kao mala i prigrlila je kao što neko prigrli svoje ludilo. Borila sam se devedesetih, da završim gimnaziju usred sankcija, sa Redbok patikama na nogama i u bratovim farmerkama, i da upišem fakultet.
Borila sam se da završim fakultet, a da se ne sekiram previše što je tata ostao bez posla i što nema para ni za šta drugo osim za gradski prevoz i hranu. Kakvi klubovi, kakvi splavovi, kakva putovanja? Onda sam se borila za posao. Sa visokim prosekom i diplomom jednog od najprestižnijih fakulteta u zemlji , vratila sam se u Vranje željna da radim, da ga menjam, da ne bude više deo krilatice „Što južnije – to tužnije“, da predstavim svetu lepotu i bogatstvo duha koje čuva ovaj grad, pa da počnu da nam se dive, umesto što nas sažaljevaju. Borila sam se i na svim poslovima koje sam radila da u prvi plan ističem vrednost znanja, iskustva, domaćeg vaspitanja, kvalitetnih međuljudskih odnosa, celoživotnog učenja, saradnje, podrške. Borila sam se protiv patrijarhata, prostakluka, ličnih interesa mnoštva, apatije, sujeta, borila sam se i za dete, sedam dugih godina, na kraju sama samcata i izbezumljena od straha, ali svesna da drugu opciju nemam. Borila sam se da magistriram dok radim, borila se za očev život i onda da preživim njegovu smrt, borila sam se i da se dokažem kao borac, profesionalac i neumorni radnik. A onda se desila korona i jedno jutro u junu 2020. godine kada sam shvatila da ne mogu više da se borim samo za sebe. Red je došao na borbu za sve ljude koji nisu mogli ili nisu imali snagu ili volju da se bore za sebe. Stručnjak mi je rekao da je taj nagon došao od toga što je dete kakvo sam bila nekad, u meni još uvek živo i, da treba da ga sačuvam.
Zato sam nazvala telefonom jednog drugog, proverenog borca, i zajedno smo, nas dve, pokrenule akciju prikupljanja pomoći za zdravstveni sistem u Vranju koji se raspadao pod teretom virusa. Tada nismo znale da je tog dana rođen Ženski solidarni front. I ne samo to. Rođena je nada da i mi, mali ljudi, možemo da činimo velika dela. Ostalo je istorija. Zašto ovo pišem danas? Prvo, shvatila sam da borba malih ljudi iz zajednice i dalje traje. Danas se borimo za Adrijanu, Nadicu i Snežanu, za naše tri. Svako na svoj način i sa onim što ima: slanjem SMS poruka, doniranjem stvari, prodajom istih,kontaktiranjem znanih i neznanih za koje smatramo da mogu pomoći, širenjem priče o našoj borbi, povezivanjem sa drugim borcima…
Niko nas ne tera da se borimo. Nema uslovljavanja, pretnji, ganjanja ličnih interesa ili profita, nema straha niti lažnih obećanja koja nas gone napred.
Samo svest da zajedno možemo sve, snaga koju crpimo iz činjenice da nas ima mnogo, da smo svi različiti, a ujedinjeni u želji i nameri da olakšamo živote tri mlade mame danas. A sutra da pazimo na život i, ne manje važno, na dostojanstvo svakog člana zajednice koji to ne može sam.
Lako je kada vas topli vetar ljubavi u leđa podstakne da činite dobro ljudima oko sebe. Drugo, borimo se i zato što verujemo da samo borci imaju pravo da se nadaju kako će budućnost biti bolja. Oni koji se ne plaše promena, kojima nije frka da izađu iz zone komfora i suoče se sa strahotama vremena u kome živimo. Gradimo budućnost za svoju decu i njihovu decu, jer Vranje je dom. Najzad, pišem ovo baš danas, jer je načeta treća decenija od smrti čoveka koji je u meni, davne dvehiljadite, probudio ogromnu nadu. Posle decenija mraka koje su pojele mladost mojoj generaciji, upalilo se svetlo i ushićenje što mogu napred bez straha i prepreka, ponelo me kao stihija. Verujem da je sada, svima koji su me ispod oka gledali kako neutešno plačem 12.marta 2003. godine, koji su se čudili ili smejali mojim suzama, kristalno jasno kako je tog dana nestao jedan svemir. Ne ulazim u razglabanja o tome kakav bi bio on da je ostao među nama, kako bi izgledala Srbija i do koje tačke bismo stigli na evropskom putu. To se neće desiti i ne trošim ni svoje ni tuđe vreme razglabajući o nemogućem. Biram da se borim za moguće, držeći se za delić nade da zaslužujemo bolje i da možemo bolje. Ako je Đinđić verovao u to, ko sam ja da u isto sumnjam? Zato, na noge lagane, moždane vijuge stavite u funkciju konstruktivnog, stisnite petlju i iskoračite. Videćete da niste sami. Na prvom uglu, sa širokom osmehom, čekaće vas neki od nas koji se uveliko bore. I pobeđuju.
