Saopštenja zvaničnika, bili oni zvanični predstavnici Evropske komisije za proširenje objavljeni na društvenim mrežama, TIk Tok prilozi, na kraju i sam stav važećeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država o relevantnosti značaja društvenih mreža i njihovom značaju ili čak i sama činjenica da se u njemu „najbližem“ timu nalaze ljudi kao što je Ilon Mask, oslobodilac Twitter-a, slobode govora i javnog mnjenja i otac novorođene X mreže te spoznaja da živimo u svetu gde svako može da bira način i mesto gde će da se informiše do stvarnosti da sve ono što je u ponudi u tm čarobnom džaku sa informacijama za koje je upitno i kad ih odaberemo i darujemo im sopstveno verovanje, ostaje upitno da li zapravo umemo da razlikujemo propagandu, borbu za određene interese u odnosu na reel činjenice i koliko smo zapravo u stanju da se izborimosa onim sa čim nas svakodnevno bombarduju u neverovatnim količinama na svakom životnom i društvenom polju.
Lično se sablažnjavam kad me obaveste da su se lečili tako što su „pročitali na internetu“ i „obavestili se“, ili kad mi kao kriterijum za verodostojnost odabira kome će da veruju ispostave lične animozitete, netrpeljivost, ksenofobije i ostale fobije (na žalost previše ih je za nabrajanje i stalno niču neke nove), sve ono čime smo natprirodno obdareni. Skoro uvek se kad odaberu da veruju i da se i potčine u tom smislu, vode subjektivnim, ličnim procenama i slabostima koje dosledno vrlo često nemaju nikakve veze sa optimalnim, relevantnim dokazanim stavovima potkrepljenih naučnim argumentima, zvanično priznatim argumentima i metodama.
Otuda nije mi bilo čudno ni kada sam sada već pre mnogo godina unazad, po prvi put čula da postoje oni koji misle „da je zemlja ploča“ i da su poprilično ubedljivi u svojoj suludoj (morala sam ovako da se izjasnim) argumentaciji, te da se najprostije rečeno iskreno čude i ne uviđaju kako mi oni drugi, ne uviđamo svu svetlost „njihove istine“ i shodno tome, po njima svakako nakaradno, mislimo da je planeta Zemlja okrugla. E sad je to i kod nas normalno i imamo duele na brojnim televizijama upravo na tu temu.
Lično, najiskrenije, više se ničemu uopšte ne čudim i kao i uvek do sada, pokušavam da u sebi pronađem razumevanje i za ovaj, kao i za sve druge ljudske fenomene sa kojima se neprestano i iznova suočavamo kroz život koji živimo.
Možda je zapravo sloboda javnog govora upravo to: da svako može da kaže šta želi, da svako može da misli šta oseća i da svi imamo pravo na sopstveno poistovećivanje ili poricanje onoga što vidimo, čujemo, svakodnevno doživljavamo i niko zapravo i ne može da nam sudi ili da nam objašnjava da li je to u redu ili možda opet i nije. Ako je sve postalo naprasno upitno, upitno je i to: ko zapravo ima „tapiju“ na konačnu, nepatvorenu istinu, pa samim tim i na etiku, moral, na kralju: ljudsku ljudskost?
Sve bi to čak možda bilo i super zabavno za sve nas, da nekako sami sebi ponudimo brojne sadržaje da ispunimo sve one lične praznine u duši kojima obilujemo, da se nekako iz prikrajka ne postavlja pitanje: a šta onda sa delima, činjenjem koje nastaje iz jednog takvog promišljanja ljudi i gde su tu granice, da li zaista imamo zakone i one koji ih sprovode da nas nekako kanališu i objasne nam da zaista postoji nešto što se dalje ne sme i nešto što svi kristalno jasno, znamo da i dalje nije dozvoljeno?
