Znate onu priču o dokonom popu koji je jariće krstio? Meni ta priča potpuno luda, vizuelni sam tip i uvek sam zamišljala dobrog protu i jariće kako strpljivo čekaju u red da budu kršteni i nekako mi uvek od toga bilo toplo oko srca. Kažu svaka duša se računa a jarići su živa bića tako da pop nije dokon nego vredan.
No, manimo se urbane legende o popu i jarićima i vratimo se današnjici. Celo Vranje od juče do danas juri jarca po gradu. Odbegli jarac kome pored vlasnika očigledno treba i pomoć veterinara postao je glavna opsesija Vranjanaca koji se utrkuju ko će pre da ga snimi i okači na društvene mreže.
Nikome nije palo na pamet da pomogne jarcu, jer i dalje važi ono „svaka se duša računa“, već se utrkuju ko će bolji snimak da napravi na relaciji Donje Vranje, gde je prvi put viđen, pa do Pozorišta gde je sinoć evidentiran na još jednom snimku.
Gore društvene mreže, narod se šali, snimci pršte na sve strane i evo javno priznajem da imam problem i sa ovim stvarnim i sa onim virtuelnim svetom. Znate li vi narode da je juče nestala jedna devojčica (srećom brzo pronađena), znate li da se za nestalom bakom traga tri dana? Ali, važno je snimati jarca, jer bez jarca nema udarca tačnije lajkova, a ako se lajkovi množe onda je popularnost u nekom nestvarnom svetu zagarantovana i možete mirno da spavate.
U nekom normalnom svetu postoje službe koje bi možda adekvatno reagovale i zbrinule izgubljenu životinju, u nekom normalnom svetu postoje ljudi koji bi rekli ono što pola grada zna da vlasnici jarca i par zapuštenih koza žive u Kosovskoj ulici gde se životinje mogu videti svakodnevno, u nekom normalnom svetu znali bi zašto ova jadna duša šparta gradom, ali ne zamerite mi što i dalje verujem u normalan svet i što poput dokonog popa nadam se da isti mogu da promenim.
