Sad će vidi ona, će vu se nakršim…! Ona li je nekakva profesorka kad mi dete ostavila na popravni? Pa ja nesam fakultet završila da se raspravljam sas neinteligentni po škole!!!“, prolamalo se pre neki dan školskim hodnikom, dok sam u susret išla podivljaloj ženi s cigaretom u ruci.
„Ne smete da pušite ovde“, rekoh joj, „ne vičite, ko vam treba?“
Onda se ona malo primirila, ugasila cigaretu i počela da se žali na moju koleginicu koja je „bolesna u mozak“, koja ne zna da ocenjuje, koja leti po „on’j svet“ i „zna li ona ko sam ja, će izleti od rabotu , dete mi ostavila na popravni, vi ste ovde obrazovani, ko i ja, pa, majku mu, treba da ste i inteligentni!“
A ja je gledam i ne mogu da verujem!
Ipak, s radošću pomislih da ovakvih „inteligentnih obrazovanih“ roditelja i ostalih, na sreću, nema mnogo i pokušah da joj objasnim da za sve postoji odgovor ali i pristojno ponašanje.
I zaista..! Ne razumem zašto mnogi „mešaju“ obrazovanost sa inteligencijom, jer, iako je čovek puno pročitao, iako puno zna, stekao dobro obrazovanje, govori nekoliko jezika, putovao je, ima bogat književni rečnik – opet, i pored svega toga, može biti neinteligentan, jer se inteligencija, ona prava – ne uči i ne stiče tek tako, pa i obrazovan čovek može biti neinteligentan.
Šta je, u stvari, inteligencija?
Mislim, sposobnost da se razumeju drugi, da se shvati svet i sadržaj i suština sveta i sredine oko sebe, razumevanje koje se manifestuje u mnogim životnim situacijama.
Pre svega, zdravim stavom prema sebi i drugima: da se sa uvažavanjem suprostavlja, negoduje, bez uvreda i vulgarnosti, da se, recimo- ponaša skromno u svim životnim situacijama i umeću i voljom pomogne drugom, neprimetno( ne da učiniš nešto dobro, pa onda svima redom razglasiš da si baš ti to učinio).
Obrazovanje je lepa stvar. Za sebe.
Ali, ako nisi inteligentan da shvatiš osnovne suštine života ( da ne bacaš đubre, opuške i sve ostalo oko sebe i ne koristiš svoj jezik kao da je đubre, da ti psovke nisu jača strana, da se ne služiš prljavim poslovima jer će ti se na kraju obiti o glavu, da si tolerantan prema drugima, da umeš da saslušaš sve strane, da ne prenagljuješ u zaključcima i svetiš se, da poželiš da naučiš nešto zbog sebe ne zbog drugih, da po ceo dan ne sediš i pušiš smišljajući pakosti i tračariš poput kakve alapače, muške ili ženske, da razvijaš interesovanja u pozitivnom smeru, da nisi povodljiv, da ne koristiš svoju decu u vidu žrtvene jagnjadi zbog svoje sujete, da se ne kitiš tuđim perjem, da treba da si kreativan i human) ništa ti neće pomoći – ni prividna maska obrazovanosti, ni „inteligencija“ bez pokrića i dokaza, sem dokaza da si bio ljudski ološ i činio sve da drugome naneseš zlo.
Obrazovanost živi starim sadržajem, to je ono što si stekao na ovaj ili onaj način i to ti neće poboljšati dušu ni prave poglede na život. Inteligencija stvara novo znanje na osnovu starijeg, na osnovu iskustva.
Znam ljude vrlo inteligentne a neobrazovane.
Naše pretke, recimo. Umeli su da sve oko njih bude čisto. Cenili dobre stihove, dobru prozu.Da ispričaju tečno i duhovito zanimljivu priču i saopšte svoja iskustva. Da se bave raznim divnim zanatima, samouki. Da pevaju, sviraju bez nota. Slikaju bez znanja šta su to pravci u likovnoj umetnosti. Da vode uredan i miran život u čemu je, po meni- najlepša inteligencija.
I ono najvažnije – da budu tolerantni prema okolini i drugima, poštujući prirodu, životinje, tuđe stavove, da pomognu u nevolji, razumeju tuđu tugu i nesreću, da opažaju stvari.
Da čitaju koliko mogu.
A moja komšika, kupila je skoro svom sedmogodišnjem sinu skup model mobilnog telefona. Njena stvar. Ali, što me onda pita kako da ga natera da čita, bude aktivniji u školi?Pored svih video-igrica i kompjutera, profila na društvenoj mreži sa sedam godina?
Rekoh joj da je bolje detetu da je kupila neke zanimljive enciklopedije.
A ona će: „Zašto pa pare da davam na knjiške i listovi, pa toj sve ima na internet, nek si tam čita!“
Šta reći? Kako posle da ne uleti u školu neka nervozna majka, neki zapenušali otac, kojima su profesori krivi zbog neznanja njihove „inteligentne“ dece!?
Srećom, volim svoju profesiju. Strpljiva sam. Poštujem ja svoje đake jer i oni mene poštuju.
I baš zato, učim ih da je važnije da budu inteligentni, sa kulturom i ljubavlju u srcu i svemu. Da raspoznaju dobro i zlo, da ne gube vreme na uređaje koji im oduzimaju život i mladost i upravljaju njihovim dragocenim satima.
Nek uče onoliko koliko misle da im je potrebno.
Ali, nek budu inteligentni i preko toga, jer – biti čovek ne leži u obrazovanju, već u mogućnosti, želji i svesti da se ono primeni – srcem.
