Dakle, ja sam žena, volim što sam žena i nikada nisam poželela, pa čak ni za sekund da budem muškarac ili bilo ko drugi, što apsolutno ne znači da ne uvažavam sve pripadnike LGBT populacije, transrodne i interseks osobe, ali to je već neka druga tema.
Sada govorim iz svoje ženske perspektive.
Čitav život se suočavam i borim sa silnim tegobama koje su mi moje pra pra pra pretkinje ostavile u amanet vekovima unazad u nasleđe.
Ne mogu da nabrajam početke kojima smo svi svedoci kroz istoriju, od onog da se žena faraona živa sahranjuje sa njim kad on umre do raznih drugih, većih ili manjih poniženja, životno važnih i nevažnih stvari, prosto zato što “tik tok” vreme ne podnosi bilo šta duže od ono malo sekundi koje danas drže pažnju.Istina je da razlika postoji, istina je da borba za rodnu ravnopravnost takođe postoji, istina je da postoji feminizam i njegovi predstavnice ili predstavnice koje su različito iznijansirane, pa i slobodno mogu da kažem iz svog ličnog iskustva i veoma različite kao i njihove “borbe” i vidovi ispoljavanja svog stava.
Znam da ima mnogo onih koje se zvanično i sistemski izjednačavaju sa borcima za rodnu ravnopravnost a svojim čitavim delovanjem zapravo su do krajnosti opozit i primer svega onoga za šta se javno zalažu.
I znam da postoje žene koje nikada nisu bile ni blizu feministkinja a njihov životni put i delanje je oličenje najčistijeg feminizma, jer to im je u glavi, to im je u srcu, to im je u vaspitanju, obrazovanju, načinu razmišljanja koje su dobile od sveta i društva koji nikako nisu savršeni, ali eto ipak se može.
Terra rotunda est, rekli bi stari Latini i moj otac vrlo često dok je bio živ … Na srpskom u mom omiljenom najkraćem prevodu: “ipak se okreće” a odnosi se na našu dragu planetu zemlju i jeste tako … Ide sve to nekako nepovratno napred!
Izboriti se za ženska prava je podjednako i teško i lako. Za velike pobede i velike trijumfe potrebna je velika borba, veliki tektonski pokreti poput onih kada smo se ne tako davno izborile za pravo glasa ovde i onde u različitim periodima u različitim delovima poznatog bam sveta, ili sada u Americi gde nam se opet, nama ženama, oduzima pravo na abortus, pravo da raspolažemo svojim sopstvenim telom i bićem.
Meni lično su najslađe one najsitnije borbe i pobede koje vrlo lako možemo da osvojimo same u svojim ličnim svakodnevnim životima i poslovima kojima se svakodnevno bavimo.
Sanremo je danas svetska pozornica ne samo muzike već pozornica gde su žene javno i odlučno rekle da je njihovo telo isključivo njihovo i niko im ne može da oduzme pravo da ga pokazuju na način na koji one žele!?!
Madona isto to radi sa svojim licem. Bez obzira da li je sve to samo dobar marketing ili ne i u našoj zemlji su nedavno pokrenute brojne kampanje koje upravo govore na temu zloupotrebe ženskog tela i ženskog bića suštinski.
Žene su ne tako davno bile stezane raznim korsetima. I danas imamo recidive takvog zločinačkog ponasanja poznatog kao “stisni, uguši ženu” u vidu donjeg veša koji takođe ograničava žensku slobodu. Otvoreno i javno pitam: zašto ženske grudi moraju da štrče ka nebu, protivno sili gravitacije ako ja to ne želim (u redu je za sve one žene koje to same vole, uživaju u tome i žele da na taj način predstave sebe bilo da su odabrale plastičnu hirurgiju ili već pomenta pomagala – lično sam čak i veoma pozitivno fascinirana nekima od njih) i zašto onda isto muškarcima ne “utegnemo” mošnice da im štrče uvis, jer je eto baš ružno “da vise” pa da onda tako rade na svojim radnim mestima, odlaze na zabave, uopšte žive!
Dakle osnovno pitanje koje treba da postavite sebi kada nešto želite da uradite ženi je u odgovoru na pitanje koje bi vam ta žena hipotetički postavila:
Da li biste sve ovo radili da sam muškarac?
Autor: Beba Kanački
