Pre neki dan umoran od noćnog posla, nekocentrisan, ujutru od kuće do posla sretnem dečaka. Simpatični buca mi izmami osmeh uprkos lošem raspoloženju. Sam uspostavlјa kontakt samnom i iz prve pogađa gde bi mogao da radim. Čak kaže Vi verovatno imate platu toliko i toliko. Odgovaram još jednim osmehom.
Sve vreme ga prati pas mešanac. Krenuo u školu. Zaveden njegovom spontanošću pitam ga koji je razred kaže šesti i ide u “Radoje”.
Pitam ga još da li je njegov pas. Kaže jeste. Dodaje, mešanac je i malo krupan, ali nema šanse da čoveka napadne. Samo laje na automobile u prolazu, jer dok je bio štene, udario ga auto.
Nastavlјamo priču. Pitam opet njega pa zašto ide u Radoje u školu, ako živi tu iznad Tulbe.
Kaže da se navikao. Porodica mu je živela u donjem delu grada. Sada su tamo otac i dve sestre. Mama mu je preminula (nisam hteo da pitam kada i kako).
Nastavlјa.
Više boravim kod bake od mame i još jedne sestre koja živi gore sa bakom.
Nastavlјa sam.
Pas me uvek prati do škole. Svi i njega znaju. Čeka me na kapiji škole, čak i na snegu i kiši. Kada izađem vraćamo se zajedno. Navikao sam na tu školu i ne bih mogao u drugu. A i dobro prošetam, to je zdravo.
Vidim lepo obučen i opremlјen. Ranac. S jedne strane udenuta flašica vode, s druge kišobran.
U tom zajedničkom kretanju došli smo do Policijske uprave. Ja onako umoran, pozdravih ga, i poželeh mu sreću u životu. Zahvali se. Kaže i vama čiko srećno. Čuvajte nas.
Neki đavo mi ne dade da mu uzmem kontakt telefon ili bar adresu.
Vidi se tuga u očima tog dečaka. Ali se vidi i odlučnost da se bori kroz život.
Ne pitah ga ni za školski uspeh. Ali i to je nebitno. Ako ga nešto dodatno ne povredi u nastavku odrastanja, mora da bude veliki čovek. I to mu piše u onim iskrenim dečačkim.
Dečak i pas. Nesvakidašnje za današnjicu.
Danima mislim o njemu i nadam se da ćemo se sresti još koji put, eto ako neko poznaje dečaka nek mu prenese moje pozdrave.
Autor: Goran Krstić, policijski inspektor
