16 C
Vranje
nedelja, 26 juna, 2022
NaslovnaReč po rečDVADESET I PET

DVADESET I PET

NAPOMENA: Pre čitanja teksta obavezno preslušti pesmu u nastavku:

Dragi Marčelo, preslušala sam tvoju pesmu „Dvadeset“ dvadeset hiljada puta pre nego sto sam tog dana u junu 2022. otišla da sa svojom generacijom proslavim dvadeset i pet godina od onog leta u kome smo imali devetnaest. Uvek u nekom svom misaonom projektu, pokušala sam da među tom svojom decom sa kraja sedamdesetih identifikujem tvog Bursaća, Gocu, Mariju, Saleta…čitav dan sam se trudila, počev od susreta u školi, i uveče u kafani, ali nije mi pošlo za rukom. Valjda je sinergija te moje generacije tog jednog dana bila toliko jaka i svetla, toliko lepa, da nikakvi produkti savremenog društvenog dešavanja nisu mogli da dođu do izražaja. Nas su devedesete sažvakale i ispljunule, ali smo
tek sa četrdeset razumeli pravi domet i posledice generacijske traume koju su obeležili raspad velike države u kojoj smo rođeni, ratovi u malim wannabe državama – naslednicama, sankcije, inflacija, ksenofobija i tinjava nada da će kraj srednje škole za nas značiti početak nečeg drugačijeg, dobrog. Avaj. U nedeljno jutro, kada sam se probudila glave u kojoj je sve zvonilo i nogu teških od hodanja na štiklama, likovi su sami počeli da se pomaljaju iz uznemirene podsvesti. Prvo Bursać. Zamišljam ga kao lika koji je uvek želeo sve: jednu zvaničnu ženu, sa diplomom lekara idealno, da mu rađa potomstvo i bude značka na reveru za svet, ali i sve druge žene pride, mlađe i manje dosadne pod must. Iće i piće na potpis. Članstvo u svakoj partiji na vlasti, da sigurnost potraje. Ne stidi se sebe takvog pred ljudima, pred sobom samo kada popije. Možda se zato na godišnjici mature Bursać kiselo osmehuje i retko kada ustaje da se veseli sa drugarima. Najbolja cica Marija iz tvoje pesme ostala je dosledna sebi kroz sve godine odrastanja. Kako nikada nije mnogo polagala u znanje, vreme je pametno koristila da neguje prelepu ljušturu. Zato i sada ima onih kojima, kada je prislone na uvo ili na srce, ono što čuju unutra liči na more, a ne na vetar koji putuje prazninom. Ona je naučila da se osmehuje široko, koja šminka njenom oku daje duboki sjaj i koja noga ide napred za najbolju fotografiju. Na godišnjici mature sasvim sigurno naručuje najskuplje piće, možda izvede i neki mali performans, da sigurno bude primećena, ako ne i upamćena, tako je lakše zaspati. Đura kosijaner ima mnoga lica. Službenik u banci koji je sanjao da na motoru proputuje svet. Radnica u trećoj smeni koja sinu jedincu plaća privatne časove od predškolskog i pokazuje fotografije nesnađenog srednjoškolca drugarici iz odeljenja za koju smatra da je najuspešnija, stoga i najbolji reper za predviđanje svakog uspeha. Sem njenog. Đura je i nastavnik u višim razredima osnovne, koji ponekad i sam zaboravi šta je sanjao da bude jer mu časovima građanskog redovno dopunjuju normu u tri seoske škole. Prepametni, talentovani i ambiciozni Cile, kome se nije dalo da se uklopi u domovinske šablone, doputovao je preko okeana da bude sa drugarima. Da makar taj jedan dan govori maternjim jezikom. I da, kada se uništi od rakije, za stolom podseća venčanog kuma na obećanje revolucije koje su dali na kraju srednje. Jer sanjao je Cile bolji svet, pravedniji, kako za sebe i ekipu, tako
i za sve ljude, bez razlike. Verujem da mu zbog toga ponekad zadrhti ruka dok u privatnoj bolnici podno Vol strita ušiva rez na abdomenu bezimenog Amerikanca. Možda njemu nije pošlo za rukom, ali, eto, ima sina kome sigurno neće dozvoliti da odustane od sna. Samohrana majka Marina se nikada ne žali. Prihvatila je svoj usud i nosi ga kao najlepši osmeh. Njoj se divim najviše. Lepa i pametna, nikada nadmena niti maliciozni štreber. Da prepišem domaći? Može. Pobeći ću sa filozofije, ti si redar, ali nemoj da me prijaviš. Dogovoreno. Hoćeš da mi budeš kuma na venčanju? Sa zadovoljstvom. Svakome od nas
želim po jednu Marinu u životu. Malo ih je, teško su vidljive, ali itekako se vredi pomučiti da ih nađeš. Marine služe da lakše dišemo. Zato se na proslavi jubileja generacije svi guramo da igramo pored njih, a one ne prevrću očima kada ih zovemo za još samo jednu zajedničku fotku. Sigurna sam da Laki koji se zapio sa Rakom, iz klupe ortakom, stoji rame uz rame sa gore pomenutim Ciletom, samo što nije imao sreće da ode. Da li je previše verovao u sistem, ili nije imao mentalne kapacitete i para da spakuje kofere i zapali što dalje, zaista ne znam. Možda mu je nedostajala snaga, jača volja, podrška porodice, ljubav da ga vodi. Videla sam mnogo Lakija na susretu generacije. Malo od Lakija na svakome od nas. On je bio najveseliji u kafani. Pevao je i grlio se sa svima. Ostao do zore sa drugarima, otišao na burek, ispoštovao svakoga pa otišao kući da prespava nedelju. Dobrodušni i prostodušni Laki, momak za sve i svakoga, osim za sebe. Radu, koja radi u nevladinoj i bavi se ljudskim pravima, nisam videla ni jednom tokom našeg susreta. Znam tu felu, glasni su kada se bore za druge jer su nemoćni da pomognu sami sebi. Ako je i došla na našu proslavu, presedela je na stolici, zagledana u čašu, ili u holu hotela, sa telefonom u
ruci, u neprekidnom nastojanju da spasi svet. Najzad, Goca i Sale, najtragičniji likovi u tvojoj pesmi, Marčelo, plivali su među licima čitavu noć. Samo smo ih mi zvali drugačije: Vlado, Ivice, Igore, Gorane.
Njima smo smeli da kažemo sve što se drugima nismo usudili. Najviše od onoga što nas boli. Činili smo to lako, kao na ispovesti, bez bojazni da će nas osuditi. Razumeli su da je jedna rakija više delom i zbog njih. Da je energija koju smo isijavali pomešana sa besom i inatom i dubokom tugom što se ne daju zagrliti. Iz straha od sopstvene prolaznosti, ponajviše. Dragi Marčelo, na kraju svoje pesme, ti opsuješ sočno. Ljut si, sasvim očekivano, na vreme i na život koji su neke upropastili, a druge nisu sačuvali. Ljut si na svoje drugare što nisu odoleli. Ljut si i na sebe što jasno vidiš sve, što te to što vidiš boli i, najviše od svega, besan si jer nemaš moć da išta od toga promeniš. Ja neću da psujem. Nisam pesnik da kroz umetnost doživim katarzu. Alkohol i droga su zaborav na kratko, neka to hrabrima. Gledajući ih tog junskog dana, nasmejane, razdragane, naizgled lišene svih briga, ja sam izabrala da se nadam. I da nas sve, tako nesavršene, opet zagrlim za pet kratkih godina.

Milica Anđelković – Jovanović

Buy Me A Coffee

Popularno

Jeleni iz Surdulice hitno potrebna pomoć dobrih ljudi

Jelena Vukojević je rođena 1985. godine  u Surdulici gde je do punlestva živela  u selu Leskova Bara. Udata je u Beogradu i majka dvoje...

Pionirke ŽFK Dinamo četiri dana u Beču