Srpski mediji ušli su u eru postnovinarstva sredinom druge decenije 21. veka, a godina 2018. ostaće upamćena po tome što je ovo nekada društveno prestižno zanimanje, dotaklo samo dno ljudskog sistema vrednosti.
Ovako bi jednog dana mogla da glasi početna teza nekog studenta Fakulteta političkih nauka u Beogradu, kada bude pisao seminarski rad o propasti srpskog medijskog univerzuma, ako smer za novinarstvo i komunikologiju uopšte preživi do tada, jer očigledno je da ne bi trebalo da više postoji.
Godina je 2000. postpetooktobarski mesec, na istom tom fakultetu u jednoj od slušaonica studenti druge godine ne trepću gledajući Veselina Kljajića i Nedu Todorović, kako im predaju teoriju i tehniku novinarstva.
Dobijamo zadatak da kroz pisanu formu predstavimo sebe na temu „To sam ja“. Sledećeg časa, poprilično nevešto otkucane na pisaćim mašinama, predajemo radove, mi pristigli iz svih krajeva SFRJ sa željom da na novinarske veličine, kakvi su Neda i Kljaja, ostavimo što bolji utisak.
Druga rečenica mog rada glasi „Snovi su počeli da mi se ostvaruju kada sam pre godinu dana primljena na FPN“. Od stotinak nas, ne zna se ko je napisao bolji rad, ali su svi mogli da se svedu na to da želimo da budemo novinari zbog toga što hoćemo da menjamo svet na bolje.
Mi nismo sa 22 godine imali bele bundice, već se većina nas oblačila na buvljaku u Pančevu ili kod Kineza. Švercovali smo se u gradskom prevozu, živeli u domovima, srušili Miloševića neku nedelju pre, ostvariviši prvi put svoje pravo glasa, kritikovali DOS, jeli u studentskim menzama, a na Beograđanku i Studio B gledali sa poštovanjem i divljenjem.
Kao što je poznato, tokom petooktobarskog protesta demonstranti su upali u zgradu RTS- a u Takovskoj ulici. Ona je potom zapaljena, a redovni program RTS – a je prestao da se emituje posle 17 sati popodne.
Na sva tri programa državne televizije emitovani su spotovi, reklame i zabavni sadržaji, a na prvom programu splet narodnih igara, dok su trajali protesti.
Profesorka Neda reče da bi taj spaljeni deo RTS – a trebalo staviti pod staklo, da tako ostane kao opomena kako ne bi trebalo raditi, da se niko ne usudi da obmanjuje javnost, nikada više.
Kako naivno sa naše i njene strane, ali verovali smo da menjamo svet na bolje, a ona nas je učila pravom novinarstvu. Žao mi je što ideja profesorke Nede nije zaživela, jer danas bi verovatno bilo manje belih bundica, kojih je, složićete se u svakom gradu mnogo, mnogo.
Čuh da je ona u beloj bundici izjavila da sad ima odlučnu želju da se bavi novinarstvom. Podržavam, jer ovim poslom može samo da se bavi, i to u ovakvom vremenu koje je došlo posle novinarstva. Da ga radi iz srca i duše, onako kao mi, ne nikako!
Iz čitave naše generacije nema medija u Srbiji koji nešto vredi i znači, a da nije neko njegov stub. Ono što smo bili kada smo došli na FPN, dok smo studirali i kasnije radili, jeste da smo se kao novinari opredelili da budemo opozicija svakoj vlasti, kritikujući je da radi bolje, kako bismo svi menjali svet na bolje. Samo toliko!
Slađana Tasić, Bedno piskaralo, bez bundice
