Prvi sporazum o prekidu vatre
Prvom sporazumu o prekidu oružanih dejstava na jugu Srbije, prethodila je važna odluka koju je Komanda NATO alijanse donela 7. marta 2001. godine. Tom odlukom, koja je svakako bila utemeljena situacijom na terenu, jugoslovenskim trupama je dozvoljen povratak u Kopnenu zonu bezbednosti (KBZ) po sistemu „korak po korak“.
Ova odluka će, to će brzo pokazati naredni događaji, bitno promenila situaciju na terenu, jer je postojeće stanje bilo neodrživo.
Pet dana kasnije, međunarodni predstavnici su doveli do novog, važnog čina ovog sukoba. U kontaktima sa srpskom i albanskom stranom, 12. marta 2001. godine, došlo se do teksta „Sporazuma o prekidu vatre“. Ovaj važan dokument prvo je potpisao Šefket Musliu, komandant OVPMB, a nešto kasnije potpis je stavio i Nebohša Čović, predsednik Koordinacionog tela.
Već 14. marta Združene snage bezbednosti su razmeštene na položaje u Kopnenoj zoni tik uz granicu sa Makedonijom, kako bi se sprečio prelazak pripadnika OVPMB preko granice i eventualno prenošenje sukoba na teritoriju južnog suseda.
No, kako je upućenima u ovu materiju poznato, ovaj, prvi Sporazum o prekidu vatre, kratko je poštovan – samo pet dana.
Kraj sukoba – komandanti potpisali Izjavu o demilitarizaciji
U maju iste godine, posle dugih pregovora, najviši predstavnici međunarodne zajednice (NATO, KFOR, UNMIK), uspeli su da ubede komandante OVPMB da stave svoje potpise na novi dokument o trajnom prekidu vatre, koji je nazvan „Izjava o demilitarizaciji“. Taj istorijski čin dogodio se 20. maja 2001. godine, u Končulju, rodnom selu Šefketa Musliua, glavnokomandujućeg OVPMB.
Izjava o demilitarizaciji, koja podrazumeva razoružanje i raspuštanje OVPMB, potpisali su komandant Šefket Musliu i njegovi saradnici, komandanti sektora centar i jug, Ridvan Ćazimi i Mustafa Šaćiri. Izjavu je, u svojstvu svedoka, potpisao i holandski diplomata Šon Saliven, tadašnji šef NATO kancelarije u Beogradu. Na taj način su najviši predstavnici međunarodne zajednice, bez prisustva srpske strane, odnosno predstavnika Savezne ili Republičke vlade, uspeli da nateraju albanske komandante da polože oružje i raspuste svoje jedinice.
Potpisivanje Izjave o demilitarizaciji jedan je on najznačajnijih događaja u novijoj istoriji srpsko-albanskih odnosa. Da se ovaj čin nije dogodio, pitanje je kako bi se dalje odvijao srpsko-albanski konflikt, kuda bi nas to odvelo i šta bi smo danas imali na ovim prostorima.
Na kraju, jedna opaska u vezi sa ovim događajem. Od tada do danas lideri svih albanskih partija i čelnici albanske nacionalne zajednice, redovno izbegavaju upotrebu termina „Izjava o demilitarizaciji“. Umesto toga, koriste se terminom „Končuljski sporazum“.
Da pojasnimo: trojica komandanata OVPMB u Končulju se ni sa kim nisu ništa sporazumeli. Oni su, pod pritiskom međunarodne zajednice, potpisali Izjavu kojom su položili oružje. Pošto se dakle, niko ni sa kim nije ni oko čega sporazumeo, logično je da ne postoji nikakav sporazum, pa ni „Končuljski sporazum“. Postoji samo „Izjava o demilitarizaciji“ Oslobodilačke vojske Preševa, Madveđe i Bujanovca.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
