NaslovnaReč po rečFELJTON: JEDNA SRPSKO-ALBANSKA PRIČAJEDNA SRPSKO-ALBANSKA PRIČA: Gde su Srbi u priči? (56.deo)

JEDNA SRPSKO-ALBANSKA PRIČA: Gde su Srbi u priči? (56.deo)

Početkom krize, pa sve do eskalacije u novembru 2000. godine, srpski lokalni lideri u Bujanovcu, Preševu i Medveđi nisu ni na jedan način pokazali da im je stalo do mirnog rešenja sukoba i normalizacije odnosa sa susedima – Albancima. Naprotiv, oni su izbornom geografijom (12 od 41 odbornika u lokalnom parlamentu), uz izdašnu pomoć Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, institucionalno podgrevali krizu i direktno radili na stvaranju većeg jaza između dve nacionalne zajednice.

Drugu priliku za normalizaciju odnosa na jugu Srbije, službeni Beograd i lokalni srpski lideri imali su krajem 2000. a naročito 2001, godine, kada je, formiranjem Koordinacionog tela, Bujanovac postao česta stanica čelnicima brojnih međunarodnih državnih i građanskih organizacija i ambasadorima uticajnih zapadnih zemalja. To je bila velika i jedinstvena prilika da lokalni srpski lideri, kao predstavnici većinske zajednice, naprave kakav-takav potez koji bi išao ka pomirenju i stvaranju mostova saradnje sa komšijama Albancima.

Naprotiv, u međunarodnim predstavnicima Srbi nisu videli posrednike za rešenje krize i nisu u inicijativama brojnih država prepoznali finansijske i druge mehanizme pomoći, već su nastavili da se oslanjaju na brojne domaće antimirovne i radikalne projekte i njihove mentore, sužavajući tako prostor za proevropsko delovanje novih demokratskih vlasti u Beogradu.

Lokalni Srbi su u to vreme, umesto da budu dobri domaćini „strancima“ i da ponude zajedničke projekte, bili samo puki bezidejni posmatrači, koji su gledali u tuđe dvorište i često koristili priliku da osporavaju inicijative one druge strane, ko god da bio tamo.

I onda kada su Albanci pravili greške u koracima (kidnapovanje Srba, ograničenje slobode kretanja, isticanja zastave druge države…) i kada  su lokalnim Srbima pružili šansu da mirnim i dostojanstvenim protestima skrenu pažnju međunarodne zajednice, oni to nisu iskoristili. Oni su, za sve ovo vreme, organizovali samo tri protestna okupljanja – dočekali su šefa države Vojislava Koštunicu o dva puta su blokirali magistralni put.

Takvim (ne)činjenjem, Srbi u lokalnoj vlasti, lideri njihovih partija i građani, pokazali su da nemaju kapacitete da prepoznaju karakter novonastale situacije i da nisu u stanju da adekvatno njoj, povuku racionalne u razumne poteze koji će biti u duhu evropskih vrednosti. I tada i kasnije, nastavili su da se dele, da gledaju u tuđe dvorište i da, za sopstveno nečinjenje, optužuju druge. Vrhunac njihovog zajedničkog delovanja bili su lokalni izbori jula 2001. godine. Sve što su kasnije radili, bilo je u korist sopstvene štete.

Taj vakum na političkoj sceni maksimalno su iskoristili lokalni albanski lideri i u sve tri opštine. Oni su svakodnevno bili dobri domaćini šefovima raznih organizacija, mirovnih i humanitarnih misija, posmatračkih organizacija i ambasadorima zapadnih zemalja akreditovanim u Beogradu. Istovremeno su koristili svaki povod da organizuju mirne razne rasprave, okrugle stolove, proteste, da putuju svetom i da stavove albanske nacionalne zajednice izlažu u Briselu, Vašingtonu, Njujorku, Londonu, Parizu, Beču, Oslu …

Radoman Irić

Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.

Buy Me A Coffee

Popularno

IN MEMORIAM: Dušan Popović  (1928 – 2021)

Dugogodišnji radnik Biblioteke „Bora Stanković“, knjižničar i upravnik, Dušan Popović,  preminuo je  juče u Vranju, posle kraće bolesti u svojoj 93. godini. Kao bibliotečki radnik...

Snimao kuću bivšeg policijskog inspektora

IN MEMORIAM: Dragan Stojanović