U sredu 2. februara 2000. godine, u Preševu je, iz svoje kuće izveden, a potom kidnapovan Nebi Neza Nuhiu, vlasnik benzinske pumpe „Neza petrol“.
Njegova ćerka Flora (1977) je sutradan novinarima rekla da su otmicu „izvršila četiri korpulentna mladića stara između 20 i 30 godina, koji su na pumpu stigli oko 14 časova belim ’mercedesom’ vranjske registracije i ’audijem’ oker boje“, kada Nuhiju nije bio kod kuće. Tu su ga čekali dok se on nije pojavio.
Pola sata po odvođenju, otmičari su telefonom za njegovo oslobađanje tražili 110.000 maraka. U protivnom rekli su da će ge ubiti. Dva sata kasnije dozvolili su da se telefonom javi porodici.
Iste večeri porodica je uspela da obezbedi 70.000 maraka i da ih preda otmičarima negde „ispred Vladičinog Hana“ ali Nuhiju nije oslobođen. Od tada mu se gubi svaki trag.
Fondu za humanitarno pravo, ćerka Flora je kasnije pojasnila detalje otmice:
„ …oni su od oca tražili gume za kola. Kada im je on pokazao, upitali su ga da li ima samo te koje su izložene, a kada je on rekao da ih ima još u podrumu, oni su zatržili da ih pogledaju. Jedan od četvorice je ostao ispred vrata, a ostala trojica su sa mojim ocem sišla u podrum. Posle nekoliko minuta oni su se vratili i sa mojim ocem krenuli ka kolima. Moj otac je ćutao, a kada je seo u kola, jednu nogu je ostavio napolju, ne dozvolivši da se zatvore vrata. Jedan od otmičara je viknuo: ’Idemo do SUP-a u Bujanovcu, vratićemo ga’. Na ove reči je moj otac ćutke odmahnuo glavom. Oba vozila su otišla u pravcu Bujanovca. To je bio poslednji put da smo ga videli.“
Dva dana kasnije, u večernjim satima, porodicu Nuhiu su posetili inspektori SUP-a Vranje Voja i Vujica N. i uveravali je da će slučaj biti rešen za nekoliko dana. Tvrdili su da su oni jedini koji mogu da pomognu i tražili da se povodom otmice ne kontaktira ni sa kim drugim. Svaki put kada bi im se neko iz porodice Nuhiu javio, pomenuti inspektori su odgovarali da je potrebno da se strpe još neko vreme.
Nedelju dana kasnije, otmičari su se javili poslednji put i tražili dodatnih 100.000 nemačkih maraka (oko 50 hiljada evra). Kada je porodica tražila da čuje Nebija, otmičar je rekao da to nije moguće, jer se on nalazi u Crnoj Gori.
Porodica je potom, uz pomoć advokata, imala više ličnih i telefonskih kontakata sa Koordinacionim telom za opštine Bujanovac, Preševo i Medveđu, kao i sa pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u Vranju. Od „inspektora iz Vranja, Voje i Vujice dobili su brojna uveravanja i obećanja da će slučaj biti brzo rešen“. Međutim, 19. februara naredne godine, MUP Srbije je uputio pismo u kome se kaže da su „pripadnici policije protiv NN izvršioca krivičnog dela otmice., podneli krivičnu prijavu koja je dostavljena Okružnom javnom tužilaštvu u Vranju“.
Jedan od inspektora SUP-a Vranje, koji je dolazio kod porodice Nuhiu, Vojislav Stanković, uhapšen je u aprilu 2001. godine i određen mu je pritvor od 30 dana zbog osnovane sumnje da je zlouporebio položaj „tako što je u više navrata protivpravno prisvojio novac u dosad utvrđenom iznosu većem od 1.700.000 dinara, a na štetu Nuhiua… Zdravković je rekao da u toku naredne nedelje treba očekivati nove smene i hapšenja u policiji u Vranju“. Prema saznanjima Odbora za ljudska prava iz Bujanovca, Stanković je pušten iz pritvora, a postupak nije pokrenut.
Tako, slučaj otmice Nebi Nuhiua nije rešen ni do danas.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
