Krajem osamdesetih godina prošlog veka, sve što im se više bližio kraj i što je bio sve izvesniji njihov odlazak u istoriju, komunisti su, svuda u svetu, bivali sve osioniji. To je važilo i za naše komunističko samoupravne ideologe, koji su u zemlji bili izgradili, po mnogo čemu, jedinstven sistem vladanja.
Ključnu i poslednju reč na svim nivoima organizovanja partije i države, imao je Savez komunista. Partijski organi od mesne zajednice, preko opštine, regiona, pokrajine do države, odlučivali su o svemu i za sve se pitali. Njihova reč je uvek bila poslednja.
Svuda u Jugoslaviji, u svim republikama i pokrajinama, od vrha pa do poslednje partijske ćelije, komunisti su imali strogo ustrojen model organizacije vlasti koja je funkcionisala po dve osnovne linije: partijskoj i državnoj, odnosno društveno-političkoj i samoupravno-socijalističkoj.
U društveno političkoj sferi, na svim nivoima, delovali su:
- Savez komunista (SK),
- Socijalistički savez radnog naroda (SSRN),
- Savez sindikata (SS),
- Savez udruženja boraca narodno oslobodilačkog rata (SUBNOR) i
- Savez socijalističke omladine (SSO).
U svakoj opštini, pet rukovodilaca ovih tela, zajedno sa predsednikom opštine, po ustaljenoj šemi, sastajali su se svakog ponedeljka u komitetu, a sednicama je predsedavao predsednik Opštinskog komiteta Saveza komunista (OK SK). Povremeni „gostujući“ članovi ovog tela, zavisno od dnevnog reda, bili su prvi ljudi izvršnog odbora (lokalna vlada), državne bezbednosti, vojske, policije, pravosuđa…
Od odluka ovog tela zavisili su: novi projekti, investicije u preduzećima, izgradnja novih privrednih kapaciteta, izgradnja saobraćajnica, zdravstvenih ustanova, škola, objekata društvenog standarda, elektro mreže… Odlukama su uvek prethodile profesionalne preporuke i stavovi struke.
Najvažnija karika odlučivanja ovih tela bila je kadrovska politika. Svi čelnici u lancu, od predsednika udruženja golubara, preko direktora preduzeća i ustanova, do predsednika opštine, morali su proći ovo sito. Konkursi o imenovanjima i postavljenjima bili su puka formalnost.
Ovo telo je, pored svih drugih radnji, bilo specijalizovano za „ribanje“, „peglanje“, „seču glava“ i smene svih i svakoga u opštini. I danas se prepričava anegdota o onima koji bi, zbog delovanja došli na tapet, zato što se nisu držali „partijskih stavova“, ili su se ogrešili o „principe samoupravnog socijalizma“. Za takve pojedince, koji bi išli „na raport“ iliti „preki sud“ u Komitet“, važilo je pravilo da prvo obuku troje pantalona, pa da onda idu tamo gde su pozvani. U ekstremnoj varijanti ove anegdote kaže se da su, posle poziva pojedinaca, njihove porodice bile zavijene u crno.
Naspram ove partijske, odnosno društveno-političke, sistemski je funkcionisala samoupravno-socijalistička linija, na čijim osnovama su se temeljili lokalna i državna vlast. Ova poluga vlasti bila je u rukama predsednika opštine i stručnih službi kojima je on rukovodio. Izgradnja stavova i odluka prolazila je propisano proceduru, a jednopartijske skupštine sastavljene od delegata (kasnije odbornika) bile su ekspeditivne i kratko su trajale.
Svaka opština je, u liku predsednika partije, predsednika opštine ili narodnog poslanika, imala „svog boga“. On je bio poverenik Beograda na lokalu, čovek koji je bio pitan za sve, koji je znao sve i odlučivao o svemu na osnovu onoga što je čuo ili su „rekli u Beogradu“.
Dolaskom višepartijskog sistema, devedesetih godina prošlog veka, suočili smo se sa novom društvenom i političkom realnosti.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
