Kako su se sukobi na Kosovu nastavili nesmanjenom žestinom, Kontakt grupa je odlučila da ih zaustavi jednom mirovnom konferencijom koja je održana 6. februara 1999. godine, u dvorcu Rambuje pored Pariza. Pored predstavnika SR Jugoslavije i kosovskih Albanaca, na ovim pregovorima učestvovali su posrednici SAD, Rusije i Evropske unije.
Dvema sukobljenim stranama ponuđen je dokument koji je predviđao prisustvo određenog broja snaga UN na Kosovu. Na početku pregovora Albanci su taj dokument odbili, a Milošević je bio pred potpisom. Međutim, pošto su posle 17 dana utvrđene sve pojedinosti i okončano neminovno međunarodno lobiranje, Albanci su dokument potpisali a Srpska strana je odbila da to učini. To je ujedno bio kraj nastojanja međunarodne zajednice da se kosovska kriza reši mirnim putem.
Tog trenutka mnoge stvari su već postale jasne, zbog čega su 1.300 posmatrača OEBS napustili Kosovo. Ričard Holbruk je međutim 22. marta poslednji put doleteo u Beograd i Miloševiću ponudio poslednju šansu da prihvati sporazum iz Rambujea. Milošević je tu ponudu odbio, Holbruk je 23. marta napustio Beograd, a 24. je počelo NATO bombardovanje.
Rambuje, Račak, pa NATO bombardovanje
NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije je završna operacija rata na Kosovu i Metohiji. Intervencija 19 članica NATO saveza počela je 24 marta 1999. godine, u 19,45 časova, a trajala 78 dana – do 10. juna iste godine.
Intervencija je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti UN zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca, a neposredni povodi za bombardovanje bili su masakr u selu Račak i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum u Rambujeu.
NATO avioni su počeli vazdušne napade na vojne ciljeve, da bi se oni kasnije proširili na privredne i civilne objekte. Bombardovano je ukupno oko 900 ciljeva – vojnih postrojenja, saobraćajnica, fabrika, škola, zdravstvenih ustanova, medijskih kuća, spomenika kulture, crkava i manastira. Preko 200 ciljeva gađani su sa oko 1.000 kasetnih bombi sa osiromašenim uranijumom, što je svojevrstan zločin čije se posledice utvrđuju.
Broj žrtava NATO bombardovanja još se usaglašava. Zavisno od izvora, procene se kreću između 1.300 i 3.500 stanovnika SRJ, a ranjenih je bilo oko 12.000. Posle Kumanovskog sporazuma, sa vojskom i policijom, u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Istovremeno je, uglavnom u susedne zemlje, izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Srbija je neposredno potom bila zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
