Raspadom SK Jugoslavije, januara te 1990. godine, pored transformisanja republičkih organizacija SK, uporedo je počeo proces uvođenja višepartijskog sistema. Sve novoformirane opozicione partije u republikama, manje više su bile nacionalne.
Po redosledu osnivanja najznačajnije su bile: Slovenačka narodna stranka – SNS (1988), Socijaldemokratski savez Slovenije – SSS (1989), Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu – UJDI (1989) i HDZ – Hrvatska demokratska zajednica (1989).
Sledeće, 1990. godine, osnovano je preko 40 stranaka i pokreta, od kojih treba izdvojiti – opet po redosledu osnivanja: Demokratsku stranku (DS), Narodna radikalna stranka, Srpski pokret obnove (SPO), Demokratsku zajednicu vojvođanskih Mađara (DZVM), Stranku demokratske akcije (SDA), Demokratsku partiju za makedonsko nacionalno jedinstvo (VMRO- DPMNE), Socijalističku partiju Srbije (SPS) i Stranku demokratske akcije Sandžaka (SDA) i februara 1991. Srpska radikalna stranka (SRS).
Tačno tri nedelje posle Bošnjaka, Albanci juga Srbije su 19. avgusta 1990. najpre osnovali Partiju za demokratsko delovanje (PDD), a četiri dana kasnije i Partiju za demokratsko ujedinjenje Albanaca (PDUA), koja je 2003. godine promenila ime u Demokratska partija Albanaca (DPA).
Već početkom aprila 1990. godine, u Sloveniji su održani prvi višestranački parlamentarni i predsednički izbori, a krajem aprila u Hrvatskoj. U Makedoniji i Bosni i Hercegovini, višestranački izbori su održani u novembru, a u Srbiji i Crnoj Gori u decembru. Osim u Srbiji i Crnoj Gori, u svim drugim republikama pobedu na izborima odnele su opozicione partije ili koalicije.
U Sloveniji su pobedili koalicija DEMOS (predsednik Vlade Alojz Peterle), a za šefa države je izabran Milan Kučan, kandidat sa liste Saveza komunista.
U Hrvatskoj je ubedljivu pobedu odnela Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), pa je Franjo Tuđman izbran za predsednika države, a Stipe Mesić za šefa Vlade. U Makedoniji vlast je osvojila opoziciona VMRO-DPMNE, pa je za predsednika vlade izabran Nikola Kljusev, a za šefa države komunistički lider Kiro Gligorov.
Za sve što su Milošević i SPS te 1990. godine uradili na političkoj sceni zemlje, jug Srbije bio im je glavno uporište. Zato je formiranje dveju albanskih nacionalnih partija značilo dolivanje benzina na vatru. No, započete demokratske procese više nikakva sila nije mogla da zaustavi.
Tako su na prvim parlamentarnim izborima 9. i 23. decembra 1990. godine, za narodne poslanike izabrani: u Bujanovcu diplomirani ekonomista Ranđel Veljković (1935) na listi SPS, a u Preševu profesor Behljulj Nasufi (1955), sa liste Partije za demokratsko delovanje. Veljković je za narodnog poslanika ponovo izabran na drugim vanrednim parlamentarnim izborima 20. 12. 1992. godine. Na tim izborima sa liste SRS, poslanik je bio i trgovac Jovica Stojimenović (1959) iz Bujanovca.
Međutim, više trauma bilo je na prvim višestranačkim lokalnim izborima. U Preševu su dve albanske partije – PDD i PDUA trijumfalno pobedile malobrojne Srbe, pa su Albanci, prvi put u istoriji ove opštine, preuzeli kompletnu lokalnu vlast, koju su ove dve partije delile sve do 2004. godine. Te, 1992. godine, za predsednika opštine Preševo izabran je profesor Riza Halimi, predsednik Partije za demokratsko delovanje, a za predsednika opštine Bujanovac, diplomirani ekonomista Tomislav Mitić, jedan od čelnika lokalnih socijalista.
Za lokalne Srbe u Preševu, nova politička realnost – preuzimanje vlasti od strane Albanaca, bilo je ravno smaku sveta. Oni sa tom činjenicom dugo nisu mogli da se pomire. U Bujanovcu su socijalisti zadržali vlast zahvaljujući izbornoj geografiji i većinskom izbornom sistemu, po kojoj su Albanci, sa oko 60 odsto stanovnika, imali samo 12 od 41 mesta u lokalnom parlamentu. Voljom vlasti u Beogradu, ovaj sistem je u Bujanovcu zadržan sve do prvih parlamentarnih izbora, jula 2002. godine.
Radoman Irić
Napomena: Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontakta redakcije i odobrenja autora feljtona.
