Slika prva – nisam do sada znao kolika je popularnost Turskih serija. Krenem ja u prodavnicu, maska, rukavice… Ispred prodavnice komšika, kažem izvolite vi prvo – a ona će – ‘Teşekkür ederim, kibarsın!’ Molim, reko, al Turski nisam obnavljao odavno. Kad, izlazi i druga komšika pa će ovoj prvoj – ‘Her şeyi aldım!’ Vidim ja da mora da se obnavlja gradivo – i evo, čekam seriju od osam.
Slika druga – nama koji smo ‘piskarala’ nikad nije dosadno – ili čitaš ili pišeš. Ali, ima i nekih korisnih strana ovih ‘vikenda pod ključem’. Tako sam, na primer, konačno saznao ko je to Coby, te da ima stotine miliona pregleda. Takođe, prešao sam ceo Dragons Lair, što nisam uradio još od tamo neke 1997. Neko od mojih komšija ima dron, jer nas redovno subotom i nedeljom snima iz vazduha svako popodne – dok druge komšije ili glume DJa sa prozora, ili (ozbiljno) roštiljaju ogromne količine mesa.
Slika treća – “Ostani kod kuće!” OK! A šta da radi neko ko nema kuću? Šta da radi neko ko ne može da ostane kod kuće, jer mora da ide u nadnicu kako bi prehranio porodicu? Šta da radi neko kome možda situacija u porodici i nije najveselija?
Ma kako se ova pandemija završila, ostaje činjenica da je ona na površinu iznela sve dobre – i sve loše – strane kako našeg, tako i globalnog društva.
Ko zna zašto je to dobro?
Ivan Trajković
