Do penzionisanja, tu negde oko 2010. godine, on je bio jedan od najvećih finansijskih stručnjaka – analitičara u Vranju.
U državnoj finansijskoj firmi bio je zamenik direktora. U javnosti je bio poštovan i uvažavan kao čovek bez mrlje na savesti. Njegova supruga, takođe finansijski stručnjak, radila je u istoj firmi. Bila je šef najvažnijeg sektora u toj državnoj instituciji. U kući je bila uzorna supruga i majka, domaćica visokih kvaliteta.
Sina jedinca otac i majka su vaspitavali u duhu najviših standarda vremena u kome su živeli. Bila je to jedna tiha, čestita i marljiva vranjska porodica koju su svi poznavaoci cenili i uvažavali.
Početkom novog veka sin odlazi u Beograd na studije. Jedno pametno i lepo vaspitano dete iz provincije, čim je nagazilo asfalt i osetio čari velegrada, „zalutalo“ je u prestonici. Ne zadugo, roditelji su posumnjali da se s njim nešto događa i da ne mogu da mu šalju para koliko on traži, pa su doneli tešku odluku – da sin prekine studije i da se vrati u Vranje.
Na njihovu žalost bilo je kasno, jer je đavo davno došao po svoje: sin je postao težak narkoman. Solidna porodična ušteđevina brzo se istopila, a dve penzije od oko 3.000 evra mesečno, nisu mogle da podmire novu stavku u budžetu, čime počinje njen sunovrat.
U međuvremenu sin je finansijsko utočište našao kod lokalnog kriminalca i biznismena, a dugovi sa kamatom, vrtoglavo su rasli iz meseca u mesec.
Kriminalac je jednoga dana došao po svoje: dugove je naplatio tako što je gospodinu i gospođi oduzeo kartice tekućih računa, čime je postao trajni „vlasnik“ njihovih penzija. Prohtevi i narkomanski maniri su nadjačale bol i tugu njegovih roditelja, pa su oni počeli da se zadužuju gde god su mogli – kod komšija, rođaka, prijatelja… bukvalno za parče hleba.
Skrhana traumama i bolom, gospođa ubrzo umire, a njen suprug se pretvorio u „kostur koji hoda“. Jednoga dana je došao kod prve komšinice da pozajme 2-3 kašike ulja.
Mesec dva kasnije, zbog neplaćenih računa, u stanu mu je isključena struja, a on je nastavio da živi kao pustinjak bez igde ičega i bez igde ikoga. Gledajući svakodnevno smrti u oči, ubrzo je i on umro, čime je na tragično bolan način okončana jedna divna ljudska i profesionalna karijera.
Poslednji dani, pa sam čin smrti dvoje divnih ljudi, pripreme za njihov ispraćaj do večne kuće… bili su scene za Hičkoka.
Na samom kraju ove priče, njihov sin je, lokalnom kriminalcu, drogu platio poslednjom nekretninom – stanom svojih roditelja u kome je odrastao.
On danas po nešto raducka tu na nekoj benzinskoj pumpi. Ne izlazi iz jedne kladionice, gde čeka da mu neko ponuditi cigaretu ili 100 dinara da kupi hleb. A gde spava, to niko ne zna.
Život piše romane.
Radoman Irić
