Slučaj prvi – čitam u mom omiljenom listu kako Srbija (između ostalog) muku muči i sa nedostatkom mašinovođa. Naime, poput lekara i medicinskih sestara, i mašinovođe i železničko osoblje se uputilo putem zemalja EU, naročito Nemačke i Francuske, gde vozača tramvaja ‘nema ni za lek’ (ni za Žuti prsluk, rekli bi Francuzi). Dodatni problem je i što godinama naši vozači teških kamiona, hladnjača i tegljača masovno rade – ali u zemljama Evropske unije, Americi i Kanadi.
Slučaj drugi – lekari i sestre neće moći više na rad u Nemačku preko NSZa. Neko je, naime, odlučio, da je standard lekara i drugih u našem zdravstvu odličan, zarade nikad veće, opremljenost nikad bolja, te da i nema potrebe ići bilo gde. Biće da je, ipak, zavladala zabrinutost, budući da je lekara specijalista sve manje i manje, pa pacijenti sve duže i duže čekaju. Dodajmo tome i pravu poplavu privatnih lekarskih ordinacija širom Srbije, pa tako doktore iz državnih ustanova sve češće zatičemo u privatnoj praksi.
Slučaj treći – na jednoj televiziji (na kojoj je po običaju sve med i mleko) prilog o porodici sa šestoro dece. Žive od socijalne pomoći i nadnica. Cvrkutava voditeljka pita “ Pa jel bi voleli novu kuću i kupatilo, internet…“ a sagovornik će hladno „Pa znate, deca i mi sanjamo da se dobro najedemo!“ Kraj priloga.
Koliko ljudi u Srbiji ‘sanja da se dobro najede’ nije poznato, ali je poznato da nadležne ta brojka i ne interesuje preterano. Većina njih je ionako zauzeta rešavanjem regionalnih i svetskih kriza, ispravljanjem istorije i krive Morave.
I tako, nama putnicima se nameće pitanje – ima li mašinovođe u vozu?
I dokle ide ova pruga?
Ivan Trajković
