Svrbe me prsti ceo dan, gutam izveštaje o tragediji sa nevericom, danas sam majka, danas sam žena koja živi u ovoj zemlji danas sam toliko očajna da bih vrištala. Htela sam da pišem, ali smatram da je svaka reč koju bih napisala nedostojna tragedije koja je zadesila ovo posrnulo društvo i birala sam ćutanje, do pre par minuta.
U svemu onome što ste verovatno i vi videli i pročitali ja gledam jedan izveštaj i ne verujem, deca iz škole gde se desila tragedija su snimala sa prozora i da zlo bude veće u pozadini se čuje smeh. Ej, u trenutku kada su parkirana kola Hitne pomoći koja odvoze povređene, kola pogrebnih preduzeća koja odvoze mrtve, oni snimaju jer borba za lajkove ne prestaje nikada. Vratilo me je to na događaj u Vranju kada je devojka pretučena na ulici, na sred ulice je tukla pomahnitala devojka, a mladi, mladi su snimali i smejali su se, tada sam pomislila da li bi tako reagovali i da neko ubije nekog. Iako je to u mojoj glavi bilo retoričko pitanje ono je danas postalo stvarnost. Želim da sa vama podelim svoj strah, strah od sistema, strah od ljudi, strah od ideje da se u ovoj zemlji reaguje samo na posledice i to uvek kada prebrojavamo mrtve.
Čula sam danas kako su roditelji krivi, nemam prava, ne ja niti bilo ko da sudimo pre suda, i zbog toga hoću da ne pričamo o posledicama. Da li znate koliko je prosečno radno vreme bračnog para u Srbiji. Ukoliko imaju sreću da rade jedan posao i da time mogu da hrane svoju decu oni rade do 17 sati. Ukoliko imaju sreće da žive blizu posla oni su do 18 sati kući i možda mogu onako umorni da večeraju sa decom i prave se da ih slušaju. Hoću da pričam o normalnim porodicama, jer nenormalne porodice posle pomenute večere sednu i gledaju “Zadrugu”. Normalne porodice su nestale u egzistencijalnoj krizi i potrebi da obebede osnovno, ali osnovno je i zagrljaj, topla reč i razumevanje. Ko je kriv? Krivi smo svi, krivi su i oni koji kažu meni ne može to da se desi, moje dete je dobro … Danas su dobra deca otišla u školu i nikada se neće vratiti kući jer neko nije bio dobar roditelj ili samo nije imao vremena da to bude.
Neću više ni reč napisati osim da treba da učimo ako nismo u stanju da promenimo nešto drugo onda promenimo sopstvene prioritete. Neka stradali počivaju u miru, a mi ostali pobedimo nemire koji su postali svakodnevnica.
