Zamislite da potpunom strancu koga ste sreli na nekom od svojih puteva, treba da objasnite odakle ste. Iz Srbije, kažete, iz Vranja. Ali taj stranac, znatiželjan je i dokon, te dok sedite u predvečerje dana u Lisabonu i ispijate pivo, recimo, kaže da već dosta zna o Beogradu, Đokoviću i Tesli, a baš ništa o vašem malom gradu i njegovim ljudima. Bora Stanković, rekla bih ja na prvu i naširoko počela da pričam o estetici Borinih dela, zato što mentalitet Vranjanaca niko svetu nije objasnio bolje od njega. A i nama samima. Meraklije, padaju u sevdah lako i, pevaju ili plaču, ili, i pevaju i plaču, vole dobru hranu i dobru kapljicu, ritual ispijanja kafe, sočan trač, vole da se pozdravljaju na ulici, da tapšu jedni druge po leđima, da se grle, vole da ugoste nepoznatog, poznatom da se ne jave na telefon, obožavaju praznike kada mogu da se odmeravaju ko se lepše obukao, govore tečno najmanje dva jezika, vranjski i srpski, ponosni su na trubu i Bakiju Bakića, imaju čudne nadimke, vole ga gledaju tuđe žene, a da njihovu ne pogleda niko. Vole i miris proleća kada se vrati u grad, pa kada sve zamiriše na jorgovan po avlijama i vinova loza počinje da džiklja, kada se probudi seta koja se u duše Vranjanaca useli čim se kroči na tu kaldrmu, kada zabranjeno postaje željeno, kada i kosti bole od neke čudne čežnje, uzavrelih životnih
sokova i grešnih misli. I onda zaustite da strancu na toj obali mora ispričate priču o Uveloj ruži Stani, o Pokojnikovoj ženi, o Sofki i nečistoj krvi, o Mitketu koji otvorenih očiju, zauvek željan života, odlazi u grob…Ali ne kažete ništa. A i kako bi, kad nema jezika do vranjskog kojim se to može reći? Nego, lepo ga pozovete da dođe u Vranje i da se prepusti. Da gleda, sluša i upija. Jorgovani tek što nisu, a i praznik je tu. Samo, ako dođe ove godine, poneće još jednu priču iz Vranja, koja nije Borina. Pišu je ljudi novog milenijuma, u Vranju rođeni, ali i oni koji su, željom ili nuždom u Vranje došli, zaljubili se i ostali. Najpre, neke žene kojima su dojadile priče o partijarhatu kao jedino mogućem društvenom uređenju male sredine sa još uvek jakim turskim uticajima. Onda, muškarci kojima je malo da ih gledaju samo kroz mišiće i ljubav prema sportu i kafani, jer su im srca velika kao sazvežđa, te ima mesta i za milione drugih zvezda. Zatim, ljudi koji biju lične bitke, one najduže i najteže, za sopstveni život, pa zato još više vole i cene život kao takav. Najzad, ljudi koje je služba dovela u Vranje, pa se napili vranjske vode i srca na prečac počela da im kucaju u taktu od sedam osmina. E, baš tu priču o Vranju, ja najviše volim i najčešće je pričam strancima. Pisao je Bora o oštećenim ljudima, tragičnim sudbinama, neuzvraćenim ljubavima, meraku, karasevdahu, grehu, što se sve i dan danas odnosi na njegove, rođene ili asimilovane, Vranjance. Ali nije rekao, a možda nije ni znao, da su ti njegovi zemljaci, svako sa svojim mukama i demonima, sposobni za neka drugačija dela, dobra, pravedna, ma, baš kao u inat vremenu u kome žive, u inat i ličnim sudbinama. Znao je, taj Bora, da „svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i noću. Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne živi.“ Zamislite, sad, mnogo ljudi sa upaljenim svetlima u sebi, koji su ista takva svetla otkrili kod drugih i obradovali im se. Zamislite, dalje, kolika je snaga tih udruženih svetlosti, i koliko je njihova toplina. Zamislite, najzad, tu toplinu kako se širi, pretvara u toplotu koja raste i vraća proleće u naš grad. Žuto cveće će ove godine procvetati ranije. Vranje, Borino i naše, diše novom energijom, diše od ljubavi koja nas je, sve drugačije skrojene i obojene, ali sa tim upaljenim fenjerima u glavama i, još bitnije, dušama, spojila i usmerila u istom pravcu. Da se jedni drugima radujemo, ne da se mrzimo. Da osmesi budu pozdravi, a ne paravani za licemerje i zavist. Da rečima i delima palimo fenjere u drugima, ne da utišavamo one koji već gore u nama samima. Da budemo tu jedni za druge i kada je lako i kad nije. Ako se potrefi, pa taj stranac bude u Vranju 20.aprila, dovešću ga u portu Saborne crkve u Vranju, neka pokuša da se snađe u toj masi osmeha, stihiji ljubavi i moru dobrih namera i da, ako može, ode iz Vranja, a ostane nezaljubljen u njega.
Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne živi!!!
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala VOM. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija "VOM" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
