Autorski test Jovana Kocevskog
Vranje je oduvek bila sredina za potkusurivanje, grad koji se poslednji opraštao od vlasti koje su bile na izdisaju, prostor koji je svojim rezultatima spašavao političke davljenike.
To je sredina u kojoj je čitava 3 dana bio na vlasti DOS – ov gradonačelnik, a onda DOS prodade Vranje zarad „mira u kući“ i opstanka na vlasti sa SPS-om, tako da smo jedino mesto u kojem su SPS-ovci od 1990. pa nadalje bili na vlasti. Inače to isto Vranje, poslednje se odreklo Obrenovićevaca, pa Karađorđevaca (Tito je posetio Vranje prvi put 1968, 23 godine nakon oslobođenja), pa Draže Markovića. Jedino je ljubav na prvi pogled bila sa Slobom (najverovatnije zbog Mire i Draže) i ostala i posle njegovog odlaska sa scene (poo tome smo još pamćeni u ostatku Srbije, kao poslednji bastijon slobizma). Vranje je sredina koje je 2000. bukvalno spasila od totalnog propadanja SPS,ali nije znalo da iskoristi ništa od takvog rezultata. Prevedoše Dačića preko vode i ustoličiše ga, a za uzvrat su dobili samo jedno mesto državnog sekretara (pokojni Negovan Stanković, koga nasledi Zoran Antić i tu se nalazi i dan danas). Toliko za uzvrat za opstanak stranke koja se vratila na stara crveno-crna podešavanja.
To je sredina krajnje promišljena, kankulantska i nije navikla na ziheraj. Do poslednje sekunde kalkulišu i biraju stranu (uglavnom pobedničku) iako su jako dobro raspoređeni (porodično) tako da ne mogu da izgube, jer jedan sigurno dobija. Ako se bolje udubite u genezu brojnijih vranjskih porodica (u to računam i prošireni sastav posle udaja) prvo što će vam upasti u oko je besprekorno podeljeno članstvo po partijama (gde se gle čuda nekako lako dogura do čelnih funkcija) tao da su za navek obezbeđeni i poslovno i politički, a vala i bezbedonosno. Da ne govorimo o novokomponovanim preletačevićima koji u svojim biografijama baštine od 4 do 12 stranaka čije knjižice krase njihove kućne vitrine.
Možda se sećate septembarskih izbora 2000., kada je SPS počistio DOS u Vranju (jer je DOS odmah u startu gubio sa 18:0, jer 18 odborničkih kandidata nije uspeo da prikupi dovoljan broj glasova za kandidaturu i to uglavnom onih koji bejahu naknadno ubačeni na listu od strane DS zbog republičke kvote a otpadoše ljudi koji su se nalazili na prvobitnom spisku 3,5 opozicione stranke koliko je pre 5. oktobra bilo u Vranju) i ko što rekoh produžio životni vek SPS, da bi samo dva ipo meseca kasnije, na decembarskim izborima preko 80% glasova dobio DOS koji u prethodnom glasanju jedva da su imali 20%. Najproverljiviji podatak o kakvom soju ljudi se radi u Vranju.
Isto je simpatičan prvi dolazak Koštunice u Vranje u predizbornoj kampanji, septembra 2000., kada je na ispred novog Doma kulture (na sadašnjem parkingu) na pola sata pre početka zakazanog mitinga na platou bilo nas dvadesetak, a grad nikad življi, svi negde šnjuraju, al niko da zastane. I onog trenutka kad se Koštunica pojavio kod DIV – a i odatle krenuo pešaka ka centru, sjatilo se sve što je bilo u okolnim ulicama i desio se jedan od najmasovnijih skupova u Vranju. To najbolje oslikava Vranjance, svi su se vrteli oko opredeljenog prostora ne eksponirajući se, čisto kibicujući da li će se postići kritična masa.
Tako i danas, neshvatljiv je toliki muk u Vranju. Ranije su bile najnormalnija dobacivanja, psovke po neki put i čarke ili praćenja, a sad, (bez obzira na veličinu povorke) pored njih puni kafići i bašte ali iz njih MUK, ni mukajeta ni za, ni protiv, ma ni obrva da se pomeri, ni osmeh da se nabaci. I ajde ti sad, izvuci neki zaključak.
Vlast, počela da pravi skupove po gradskim periferijama (zamislite sredinu koja je sa više od 70% izašlih birača glasala za SNS – a, sada nije u prilici ni da napuni šatru u porti vrtogoške crkve) daleko od gradskog jezgra u sredinama u kojima su imali najveću podršku, pa ispada da polako ali sigurno strah napušta i ove prostore, tako da ne se znaje Zare igra.
Ovo sam napisao pre svega zbog mladih jer o tim dešavanjima ne znaju ništa, jer ovi ćutolozi naravno o tome nisu prozborili ni slovo, jer ih nigde nije bilo ni 2000.
