Kako su duša i srce dali snagu da pobedi razum

803

Moja kuma, teško je podnela vest o smrti školskog druga, do mene su svakodnevno stizala imena ljudi koji se bore, koji su se izborili ali i onih koji nisu. Vreme korone u Vranju je postalo vreme tuge i straha.

Telefonirala mi je Milica, pomenuta kuma, jednog dana i rekla, ajde da nešto uradimo, ne možemo samo da sedimo i očajavamo, ajde. Rekla sam, „ajde“,  a onda se čulo još jedno „ajde“, preko vibera od naše potpredsednice Jelene, koja je trenutno u Bosni i koja je pokazala da za velika dela nije neophodno fizičko prisustvo.

Ja sam priznajem javno rekla „ajde“ više da bi njih podržala nego što sam u tom trenutku verovala da će se u ovim zlim vremenima neko odazvati pozivu da pomogne.

Od tog „ajde“, preko par posta na društvenim mrežama za manje od dva dana prikupljeno je 130 000 dinara. Telefoni su neprestano zvonili, ljudi su donosili sve ono što može Zdravstvenom centru olakšati rad.

Bila sam u šoku iako nije bilo vremena za šok. Kontaktirali smo rukovodstvo Zdravstvenog centra, ljubazno su se zahvalili uz opasku da  oni imaju svega, ali da će svakako prihvatiti donaciju, jer je divno što su ljudi osetili potrebu da pomognu medicinarima.

Tu je razum počeo da se svađa sa srcem, onaj đavo u glavi je govorio „čekaj pa mi već izdvajamo novce za to zdravstveno osiguranje, oni tvrde da sve imaju, zašto mi ne spavamo noćima, već istražujemo koji je oksimetar najbolji, koji toplomer i zašto oni beskontaktni uređaju umeju da zeznu situaciju“.

A onda poziv iz „Top Sofe“, a onda uplata od prijatelja Srbe i Slavke, Bane i Milena doniraju prašak, neki divan čovek iz firme „Laki group 017“ donira pelene, sredstva za higijenu i druge potrepštine, „Geox“ daje maske i vizire, među prvima priskaču u pomoć devojke iz vinarije „Aleksić“, kao i devojke iz firme „Hanibal“, a onda se ljudi sami organizuju u svojim kolektivima (Nacionalna služba za zapošljavanje, Tužilaštvo i drugi) kupuju oksimetre, dovoze medicinski alkohol, vodu, posteljine, jastuke…. Veroučitelji čekaju platu, a onda i oni daju ne mali doprinos … Svi sa osmehom na licu svi svesni da mi nemamo drugi Zdravstveni centar i da je ovo zajednička borba. Lista donatora raste iz minuta u minut. (možete je pogledati na stranici Centra). Neki divni judi zaposleni u zdravstvu zovi i pružaju podršku, njihovi pozivi puno znače, srećni su što osećaju da građani vide njihovu borbu.

U tom trenutku srce opali šamar razumu, shvatam da radimo pravu stvar. Nakon nedelju dana fizičkog rada da se sve spakuje, da stigne na pravu adresu i da se svi donatori ispoštuju makar jednim „hvala“, akcija se nastavlja jer ljudi žele, žele da pomognu jer u tim momentima svako već ima nekog ko je bolestan, nekog ko je umro ili ko je hospitalizovan.

Vranje dobija i četvrtu Kovid bolnicu, medicinari biju bitku za svakog pacijenta, a njih je iz dana u dan sve više. Javljaju nam se mnogi iz Kovid bolnica, kažu nam šta su realne potrebe, mnogi od njih nude svoju pomoć i sami apeluju na donatore.

Iz jednog razgovora sa eminentnim vranjskim ugostiteljem, rađa se fenomenalna ideja. Čovek je predložio da njegova kafana priprema večeru za zaposlene u kovid bolnicama, kako bi ti ljudi osetili da je neko na njih pomislio i da se ceni njihov trud i bitka koju biju. On je pokrenuo lanac humanosti, kome  se pridružuju i drugi ugostitelji, koji na sedam dana predaju „kulinarsku štafetu“ jedni drugima, tako da i u trenutku dok ovo pišem, sprema se tridesetak obroka za zaposlene u kovid sistemu.

Mnogi pokušavaju da nas provuku kroz politički brlog, opozicija da nas iskoristi i dokaže da vlast ne radi ništa, vlast da nas optuži da opstruiramo njihov rad, ali za svaki slučaj organizuju i po koju kontra akciju. Nismo se ljutili laska nam što su nas sledili na jedinom ispravnom putu u tom trenutku.  Ipak i u politici postaje normalni ljudi koji su shvatili da je celo Vranje na nogama, jedinstveno, pod naletom adenalina, ushićeno i željno da svojom humanošču da primer i drugima. Pomagali su nam političari, pomagali i pozivali i druge da pomognu. Neki javno, neki anonimno, ali na kraju svi zajedno u koaliciji koja je imala za cilj da obezbedi dostojanstveno lečenje.

Naš tim se na polovini akcije prepolovio. Izgurali smo,  neko je pobedio koronu, neko neke druge viruse, neko kilometre koji nas dele. Još uvek nismo seli da sredimo utiske jer sređujemo papirologiju. Neskronmno ću kazati svima vama u Vranju, svima vama širom Srbije, svima vama u rasejanju, svima vama koji ste verovali, uradili smo veliku stvar.

Na kraju, žao mi je što se možda nisam setila svih u trenutku, ali sam se setila jedne divne žene koja je dovezla sredstva za higijenu, želela je da ostane anonimna i samo je rekla „Ja sam majka troje dece, ovo je za naš grad i ovo je za naše ljude“. I u ovom trenutku dok mi je njena slika pred očima na ivici sam suza.

Mogla bih satima da pišem o svim ljudima koji su bespogovorno pomagali, pakovali, nosili,vozili i razvozili. Zaposleni u Gradskoj apoteci, kao i u apetakama „Cvelek“ i „Ana farm“ , „tukli“ su se na tržištu i kod dobavljača, za svaki oksimetar i hvala im na tome.

Na kraju, ovog verovatno previše ličnog i emotivnog teksta, želim da kažem svima jedno veliko HVALA, najviše zbog toga što ste mi vratili veru u ljude, ljubav, solidarnost i humanost i pokazali da Vranje ima dušu, prijatelji Vranja imaju srce i da svi zajedno imamo snagu.

Jelena Stojković, predsednica Upravnog odbora Centra za medijsku transparentnost i društvenu odgovornost.

1 KOMENTAR

Comments are closed.