„Evo ga Beograd, Beograd glavni grad!“
Uvek sebi ili saputnicima izgovorim ovu pošalicu iz domaćeg filma kad se nađem na uzvišenju sa kog počinje spust ka prestonici.
Kad god ga pogledam sa te visine po ko zna koji put konstatujem da je ovaj grad dovoljan samom sebi i da mu mi sa strane baš i ne trebamo mnogo. Ali je zato on nama potreban pa dolazimo u isti, voljno ili nevoljno, službeno ili privatno. Međutim za razliku od nekih drugih svetskih gradova, Beograd se razlikuje po tome da, sve što se desi u njemu ima uticaja na sve nas. Kao i da svaka poruka, koja se javno obznani, upućena je svima nama, a ne samo žiteljima belog nam grada.
Upravo jednu takvu poruku upućenu svima vidoh prolazeći kroz Beograd, od pomenutog brda pa preko Gazele ka novom delu grada. Bila je u vidu banera zakačenog na par nadvožnjaka i poručuje nam sledeće: Ukoliko bolujete od zaborava, letujte u Hrvatskoj! Jedna rečenica začinjena crno belim fotografijama sa leve i desne strane. I moram da priznam da me je naterala da se dobrano zamislim o svom zdravlju. Pa do samo pre par dana sam pravio planove u glavi da provedem nedelju dana na jadranskom primorju u tamo nekoj lepoj njihovoj. Da li stvarno bolujem od navedenog, a da su mi doktori prećutali na poslednjem sistematskom pregledu?
I onda ukapiram da je problem mnogo šire prirode. Nisam u pitanju samo ja ili svi oni koji su bili u susednoj nam državi na letovanju. Sad je pitanje od čega boluju oni koji su se ove ili prethodnih godina odlučili da idu u Crnu Goru na more. Jer i odande nam sa vremena na vreme, doduše mnogo manje nego ranije, stižu poruke kako su oni jedno, a mi drugo. I još neke poruke kojima kao da žele da kažu da nismo baš dobrodošli.
A ako krenemo da kopamo malo dublje onda je pitanje od čega su bolovali svi oni koji su vrlo brzo posle drugog svetskog rata odlazili da rade u tadašnju Zapadnu Nemačku? Ili oni koji su otišli u Austriju? Teške neke dijagnoze. Ali se na iste nismo obazirali kada su donosili gore zarađeni kapital i ulagali ga u rodne krajeve, nesvesno pospešujući tadašnju ekonomiju.
Ili, ako ćemo neki bliži period, od čega su bolovali svi oni koji su čim pre nakon famozne 1999-te otišli upravo u one zemlje odakle su poletali svi oni „Milosrdni Anđeli“? Ispade kao da neka epidemija vlada ovde. Kao da svi bolujemo od nečega samo je pitanje vremena kada ćemo saznati šta je tačno u pitanju.
A poruka nije došla sama od sebe. Niti je postavljena bez nečijeg znanja. I sve nam to govori da je problem sasvim druge prirode. Nešto slično kao u jednoj kultnoj predstavi Index-ovaca iz devedesetih godina gde šačica odabranih zatvorena između zidova kako bi se zaštitila „bolesti“ koja vlada u spoljašnjem svetu.
Ja hoću da verujem da je ovdašnji spoljašnji svet zdrav i bez ikakvih dijagnoza. I da će ignorisanjem ovakvih i sličnih poruka poslati jasnu poruku „odabranima“. U suprotnom, vrlo brzo ćemo oboleti i to ne od zaborava već od nečeg mnogo opasnijeg.
Ako neko idalje ne zna kako se to radi, neka pogleda deo snimka novogodišnjeg koncerta bečke filharmonije iz 1987.godine. U sred Beča, pod dirigentskom palicom austrijanca, svirao se Marš na Drinu. Koračnica koja veliča pobedu srpske vojske nad istim tim Austrijancima nekih sedamdesetak godina ranije. Ali civilizovan narod ide dalje, uči iz grešaka načinjenih u prošlosti ali istu ostavlja za sobom. I zna da prepozna i ceni umetnička dela koja će trajati zauvek.
Autor: Dejan Janjić
