Urbana legenda kaže da je pre mnogo godina, čuvenu američku antropološkinju Margaret
Mead (1901 – 1978), jedan student pitao šta je, prema njenom mišljenju, prvi znak civilizacije. Očekivao je da će ona govoriti o glinenim posudama, alatkama za lov, kamenu za mlevenje ili religi skim predmetima. Ali ne. Mead je rekla da je prvi dokaz civilizacije petnaest hiljada godina stara butna kost, pronađena na jednom arheološkom lokalitetu.
U društvima bez blagodeti moderne medicine, potrebno je oko šest nedelja odmora da bi slomljena butna kost zarasla. Kost koju su arheolozi našli, bila je slomljena i zarasla. Mead je objasnila da u životinjskom carstvu, ako slomite nogu, to automatski znači da umirete. Ne možete da bežite pred opasnošću, ne možete da tražite hranu. Povređeni na ovaj način, vi ste samo meso za predatora. Ni jedno živo biće ne poživi dovoljno dugo da slomljena butna kost zaraste, jer bude pojedeno. Slomljena butna kost koja je zarasla, dokaz je da je druga osoba brinula o povređenom, povezala ranu, odnela osobu na sigurno i negovala je do oporavka. Srasla butna kost govori nam da je neko radije pomogao drugom čoveku nego ga napustio kako bi sačuvao sopstveni život.
Sa ovim objašnjenjem početka civilizacije, srela sam se u godini korone, čitajući neki tekst na temu solidarnosti, koja je tih strašnih dana u leto 2020.godine, kao stihija prenula društvo i nagnala ga na delanje koje mu nije svojstveno, bar ne često i ne u tolikoj meri. Solidarnost sa zdravstvenim radnicima koji su, najbolje što su umeli i imali, vodili bitku sa
neprijateljem bez da mu jasno vide lice, krenula je tada od malih ljudi. Od običnog čoveka u nekom mestu u Srbiji, prvog koji je jasno video da i zdravstveni sistem i država čiji je on deo, odoše bestraga ako im se ne priskoči u pomoć.
Možda je taj prvi glasno psovao državu i predsednika i sve političare redom, dok je tovario prvu kutiju hiruških maski i boce sa alkoholom u auto i terao u najbližu kovid bolnicu ili dok je u slao telefonske poruke prijateljima moleći ih za podršku. Shvatio je taj prvi da nije vreme za traženje i kažnjavanje krivca, već za spašavanje ljudskih života. Možda i njegovog lično. Znam i da sam plakala tih dana, dirnuta tolikom brigom čoveka o čoveku, lepim rečima, davanjem, pogledima punim nade i razumevanja, harmonijom solidarnosti usled globalnog haosa.
Drugi put sam bila na ivici suza u leto 2021, kada je Ženski solidarni front uspeo da podigne Vranje na noge i da dva meseca živi od energije šest stotina vranjskih žena koje su okrenule nebo i zemlju kako bi obezbedile materijalna sredstva i pružile podršku porodicama sa decom koje su tokom pandemije izgubile radno sposobnog člana. Majke, ćerke, sestre, supruge, domaćice, učiteljice, novinarke, profesorice fakulteta, advokatice, lekarke, privatne preduzetnice, direktorice kompanija i javnih ustanova, umetnice, psihološkinje, radnice, službenice…bez da budu primorane, održale su čitavom svetu lekciju o solidarnosti i zajedništvu. Građansko Vranje defilovalo je Gradskim parkom te avgustovske noći, ljudi su se grlili, lampioni bacali svetla na nasmejana lica, a zvuci klasične muzike čuli se jače od truba koje su vežbale u Gornjoj čaršiji. Sećam se da sam u jednom trenutku pomislila da se nalazim u nekoj od svetskih prestonica, Central Parku recimo, jer Vranje je te noći bilo čitav svet.
Zato neka ne čudi laskavo priznanje “Pokretači promene”, koje je Ženski solidarni front dobio za tu građansku akciju, zajedno sa pet stotina američkih dolara koji su donirani Razvojnom savetovalištu. Nije šala: jedna pozitivna promena je krenula baš iz Vranja! Progres iz zaostalog, patrijarhalnog, skrajnutog, siromašnog i kakvog sve ne Vranja, to je tek bio povod za slavlje i lovorike. O radosti dece kojoj je virus uzeo oca ili majku, a koja su se radovala svakoj stvarčici koju su dobili zahvaljujući dobroti i trudu zajednice, o tome ne smem da govorim sada, jer ni tada nisam imala hrabrosti da ih pogledam u oči, niti da čujem njihovo “hvala”.
Verovala sam, naivno, da se desilo čudo. Dete, koje nikad nisam u potpunosti prestala da
budem, duboko je bilo ubeđeno da su nas pandemija i njene posledice naučili da je lepo i korisno kada se trudimo da budemo bolji jedni prema drugima. Ako smo u akcijama prikupljanja pomoći za podršku zdravstvenom sistemu i podrške deci koja su izgubila roditelja mogli da budemo jednaki u želji da olakšamo nečiju patnju, šta nas može sprečiti da takvi budemo i svaki naredni dan? Ko nas može ubediti da solidarnost nije prirodna potreba čoveka i odgovornost svakog od nas? Ubedio me život. Kada je euforija splasnula i kada smo se vratili svojim životima, a korona počela da liči na plimni talas koji se, polako, ali sigurno, povlači, na suvom su ostali interesi, lični ili politički, nekada i stopljeni u jedno.
Ženski solidarni front je, za par meseci postojanja i delovanja, izrastao u društveni pokret, sa širokom podrškom u javnosti. Pokret zasnovan na volonterizmu, demokratskom (u nedostatku bolje reči) donošenju odluka i transparentnom radu na postizanju ciljeva. A svaki društveni pokret može očas posla da postane politički. Ups. U zajednici, kakva nas decenijama ubeđuju da je vranjska, sve što zamiriše na novinu, promenu, nadu, a što je lišeno želje da se grabi, otima, dokazuje, leči traume (da ne kažem komplekse), čudno je i opasno. Zašto? Zato što ljudima može ponuditi viziju jednog drugačijeg sveta. Šta činiti?
Bez mnogo galame, kuloarski, ali dosledno, pokušati da diskredituješ pokret kao takav. Kako? Poveži ga sa ovom ili onom političkom strujom. Šapući o novcima koji se rasipaju na
štetu krajnjih korisnika. Prezrivo nazovi članice pokreta “primitivkama koje sakupljaju
konzerve”. Jer sve to se desilo i dešava se. U toku je akcija Ženskog solidarnog fronta koja ima za cilj prikupljanje hrane za naše najstarije sugrađane koji žive sa minimalnim prihodima ili bez njih. Mnogi od njih su ne samo siromašni, već i sami i bolesni. Ljudima koji žive u Vranju ili koji su odavde poreklom, ne treba da objašnjavam koliko je takvih među populacijom generalno.
Ako i ne znaju brojke, dovoljno je da se osvrnu oko sebe. Da popričaju sa komšijom u ulazu zgrade ili sa poznanikom na putu do posla. Da li smo toliko otupeli u poslednje dve godine, pa nam ugrožena egzistencija najstarijih, nečijih roditelja, baka i deka, ne liči na katastrofu? Da li je normalno da u 21.veku, kada se milioni troše na jeftinu zabavu i političke kampanje, stari ljudi željuju parče mesa i kašičicu šećera? Da li je manje strašno ako neko star umre od gladi i zaborava nego ako neko mlad umre od bolesti?
Ja u Vranje verujem. Da nije tako, ne bih ga ovoliko volela i ne bih ostala da u njemu živim i gradim bolji život za svoje dete. Verujem i u moje sugrađane i sugrađanke, pre svega. Znam da su umorni od politike i politikanstva, od preživljavanja, poremećenog sistema vrednosti, degradiranja obrazovanja i vaspitanja, sopstvenog teškog rada i tuđih lakih para,
verujem i razumem kada moraju da okrenu glavu na nepravdu, da oćute povređeno dostojanstvo na poslu, progutaju knedlu koja zapinje u grlu kada pomisle na knjige i patike za decu pred novu školsku godinu. Ali znam i da smo dosegli mnogo dalje od one zarasle butne kosti sa početka priče.
Jedna pašteta, kilogram brašna i kesa testenine, kupljena i donirana starima. Ruka vašeg deteta koja kesu spušta u kutiju za doniranje hrane u vranjskim marketima. Dobro delo i primer. I vaš mali doprinos popravljanju ravnoteže u svemiru.
I, za kraj, ponovo reči mudre Margaret Mead: “Ne sumnjaj da mala grupa posvećenih ljudi može promeniti svet. Jer, jedino je tako oduvek i bilo.”
Milica Anđelković Jovanović
Ženski solidarni front
