LUČONOŠE

Gledala sam pre par nedelja neku seriju na TV-u, više kroz ekran nego u njega, dok mi u jednom trenutku  pažnju nije privukla scena, trenutak iznenada probuđene nelagode. Sunčan dan u nekom evropskom gradu, kafić u staklu, puno nasmejanih ljudi i mladić koji prilazi jednom od stolova dok društvo ustaje i svi mu šire ruke u zagrljaj.

Sekunda je trebala da shvatim da nema maski, nema distance, nema straha od dodira, poljubaca, disanja. Čovek se raduje društvu drugog čoveka, iskonska potreba. U stomaku mi se stegao čvor, ne od tuge, već čvor gorčine. Zar sam već zaboravila kako je bilo živeti pre samo godinu dana? Da li je moguće da je za jedan okret Zemlje oko Sunca sve normalno i obojeno postalo suludo i sivo?

Ljudi oko mene, naizgled isti, navukli svoje čaure ludila, uljuljkali se u mizeriju, žive od loših vesti, za njih. Stvrdli se poput kamena. Par dana nakon toga krenula sam na posao, noseći kesu sa smećem, da je usput bacim u kontejner. Kraj kontejnera je stajala starica u prevelikoj jakni i čeprkala po kesama. Prvi put sam je videla, nije bila deo ekipe iz obližnjeg romskog naselja koja obilazi taj reon u potrazi za hranom, garderobom, ogrevom. Pogled kojim me je odmerila nije bio pun stida ili gladi, već pogled koji bacimo na usputno smetalo pri nekom važnom poslu. Ravnodušan. Taj pogled me je naterao da kesu ne bacim u kontejner, već da je spustim kraj njega i nastavim svojim putem. Nije mi čak bilo ni žao nje koja na hladnoći prebire po tuđim ostacima, umesto da sa unucima gleda crtaće i prži im krofne za doručak. Godina koju je pojela korona, za uzvrat je pojela solidarnost, empatiju, prvu civilizacijsku tekovinu: čoveka koji brine o drugom čoveku.

Svako je izgubio nekoga kog je poznavao. Mnogi su ostali bez onih koje su voleli. Normalno je da su se raspali u hiljadu komadića, bez šanse da ikada više budu isto celi. Čak su i lučonoše, onih kojih ima u svakom narodu, male i velike, znane i neznane, ostale bez iskre kojom su palile baklje i njima obasjavile put sebi i drugima. Kontemplirala sam, nakon tog susreta, na ovu temu danima. Progonio me osećaj gubitka, koji nije praćen osećanjem tuge.

Za mene lično, vreme čuda. Srećom, kao osobu od strukture, rutina me spašava ludila u koje takve misli mogu da odvedu. Jedna od tih rutina je igranje jamba sa mamom skoro svake večeri od kada tate više nema u kući u kojoj su zajedno proveli skoro pola veka, od kada je fizički otišao iz naših života, dok je na svaki drugi način prisutniji nego pre. Na to me svaki put podseti njegova fotografija na polici sa knjigama, nasmejani čovečuljak sa blistavim očima, uslikan na mom prošlogodišnjem rođendanu. Igramo jamb, dok ja uglavnom pokrećem teme koje asociraju na budućnost, uprkos zidu koji je ona izgradila, jer je tišina strašnija od mojih ponavljanja istih stvari i njenih uzdaha. Za to vreme, na TV-u ide kviz, a nakon kviza Dnevnik. U Dnevniku sam jedne večeri čula da je preminuo naš veliki bubnjar, možda i najveći. Ta vest me je navela da napravim digresiju u razgovoru sa mamom, pa sam joj do kraja večeri pričala o tom jednom danu kada sam ga, zahvaljujući poslu koji radim, upoznala, kako smo svirali, ručali u birtiji na jugu Srbije, i kako je imao muzički performans na otvaranju moje izložbe na platou ispred fakulteta na kom sam diplomirala. Ali ta priča me je uzdrmala iz jednog drugog razloga: setila sam se da sam, kao uspomenu na taj dan, od njega dobila palice za bubanj, potpisane. I da sada, kada ga nema, mogu da uradim nešto korisno sa njima: da ih prodam i da novac prosledim za lečenje onima koji ga nemaju.


Jedva sam dočekala jutro da ideju sprovedem u delo. Ono što hoću da kažem je sledeće: jedna majka je kupila palice za bubanj kao poklon iznenađenja svom sinu, a novac uplatila na račun čoveka koji čeka operaciju. Meni je poslala fotografiju ustreptalog deteta koje steže palice u rukama, sa sve porukom koju sam poslala sa njima. Osmeh tog deteta je mene naterao da i kolege, koje su takođe svirale tog dana davne (?) 2018.godine sa tim velikim čovekom i dobili palice za sećanje, pitam da li bi i oni uradili isto. Njihov radosni pristanak je kruna ove priče i uvod u njen epilog. Prvo, materijalne stvari su zaista prolazne i posao im je da služe nama, ne obrnuto.

Drugo, moja iskra se nije ugasila i baklja koju sada nosim u rukama utihlu može ponovo da plane. Da mi osvetli put iz ove tuge, da nasmeje mog oca gde god da je sada, da me podseti kako je činiti dobro sreća nad srećama i da je voleti ljude i brinuti o njima jedino što nas može spasiti ovog i svakog drugog ludila. Ako ste i sami to nekada znali, dajte sebi vremena i priliku da se toga i setite.

Autor: Milica Anđelković – Jovanović

Buy Me A Coffee

Popularno

IN MEMORIAM: Svetomir Nikolić – Foto Džimi

Svetomir Nikolić zvani Džimi preminuo je od posledica korona virusa  u  svojoj 60. godini. Nikolić je rođen u Vranju 1961. godine, gde je završio i...