Čini mi se godinama već slušam ideju veterana da Vranje dobije mural posvećen ruskom dobrovoljcu Albertu Andijevu. Čula sam sledeće komentare “Muka mi je od mrtvih ljudi na muralima”, “To je bre onaj strašni sa povezom preko oka”, “ Samo nam još on treba” i slično…
Uglavnom sam ćutala, za mene (a čini mi se i svakog koji je prošao to isto) rat je deo najdublje intime, ne volim da pričam o tome, ne volim da objašnjavam, ne volim da gledam baš na današnji dan Vidovdan, kako se ljudi busaju u grudi i svake godine “vraćaju na Kosovo”. Ne volim da se prisećam jer rat je zajebana rabota, nema nevinih među onima koji upere puške jedni u druge.
Elem, jutros mi je jedna pametna žena rekla najpristojniji stav o muralu koji je danas svečano otvoren u Vranju: “Meni je dosta ratnih priča i ratnih junaka pod oružjem, ima junaka bez puške”.
To je pristojno iznošenje mišljenja, zbog toga, a i zbog stava da o ratu ne govorim prećutah. Ima tih ljudi koji su ginuli, koji su se vratili iz rata fizički povređeni i emotivno sjebani, ima ih oni su tu, ali su marginalizovani, često na ivici egzistencije, zaboravljeni od države, rodbine, često i najbližih…
Ima tih ljudi kojima će značiti, da vide da eto jedan od njih nije zaboravljen, da eto možda treba reći hvala …. e, sada postoji mogućnost, ne isključujem da će u celoj priči biti i onih koji će se osećati povređeno, ali ako stvari sagledamo iz sledećeg ugla onda možda bude drugačije.
Za nekoga je Marina Abramović umetnica, za nekog “nije normalna”, za nekoga je Pikaso genije, za nekoga “mazalo”, za nekoga je Ceca srpska majka i kraljica, pevačica i umetnica, za nekoga simbol lošeg vremena i “pevaljka”…
Pogledajmo na murale kao na savremeni umetnički izraz, pogledajmo na njih kao na potrebu da se iskaže neka vrtsa emocije, pogledajmo na njih kao na stvarnost koju ne možemo da guramo pod tepih, pogledajmo i izaberimo ugao gledanja.
NE SUDI, VEĆ ČOVEK BUDI!!!
Kada smo se mi žene okupljene oko Ženskog solidarnog fronta, posvećeno bavile time da Vranje dobije mural Diane Budisavljević, toliko smo bile zaokupljene idejom da nam je možda promaklo neko nezadovoljstvo.
Ono što mi nije promaklo je to da je bilo dosta ljudi koji nisu znali ko je Diana. Ja sam tada uglavnom govorila, guglajte ljudi to je najlakše.
To važi i sada, a za one koji ne bi da guglaju evo kratkog objašnjenja:
Andrej Andiev rođen je 1970. godine u Vladikavkazu. U mladosti se bavio rvanjem i drugim borilačkim veštinama, što je na određeni način bila i porodična tradicija. Na Kosovo i Metohiju je došao dobrovolјno 12. aprila 1999. godine sa grupom ruskih dobrovolјaca, među kojima je bilo i nešto profesionalnih oficira. Najpre je bio angažovan pri 72. specijalnoj brigadi, ali je već 23. aprila prešao kao snajperista u sastavu 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije pod komandom generala Božidara Delića.
Ranjen je 5. maja 1999. godine kod Suve Reke, usled čega je ostao bez desnog oka. Ostao je 100% ratni invalid, ali se brzo vratio na Kosovo i Metohiju. Učestvovao je u bici na Paštriku. Po povlačenju Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije u juna 1999. godine, ostao je da živi u Srbiji.
Po završetku rata na Kosovu i Metohiji, živeo je u Vlasotincu, gde se oženio i dobio sina. Potom se preselio u Beograd. Bio je dosta angažovan i čest gost tribina na kojima se govorilo o ratu na Kosovu i Metohiji, zajedno sa svojim ratnim komandantom generalom Božidarom Delićem.
Preminuo je 14. marta 2021. godine bolnici u Batajnici, od posledica zaraze virusom korona Sahranjen je uz vojne počasti 22. marta na Centralnom groblјu u Beogradu. Prilikom spuštanja kovčega, pripadnici Vojske Srbije su ispalili tri počasna plotuna, intonirana je pesma Vidovdan, a državna zastava Srbije kojom je kovčeg bio prekriven predata je njegovoj supruzi.
Oni koji su ga poznavali, kažu da je bio ljudina, zabavan, elokventan i drag čovek koji je voleo našu zemlju. Na kraju, nisam sigurna šta je ispravno i da li treba, ali sam izabrala ugao. Pogledaću ovo umetničko delo, ali neću reagovati, jer lične emocije koje u meni budi nisu baš najsjajnije.
Jelena Stojković
