Kada bi kojim slučajem Mićko rešio da napiše nastavak knjige „Nacionalni park Srbija“ ili neko dopunjeno izdanje tipa „Vrste nastale početkom 21. veka“, svakako ne bi mogao da ne primati dominantnu koloniju koja nastanjuje ovo područje, a to je „klimoglav takojević“.
U Srbiji više nisu dominantni ni dinarski tip ljudi, nit moravski, nit neki treći no mutant „takojević“, koji se naročito razmnožio poslednjih nekoliko godina.
Njega karakteriše to što je otporan na sve uticaje, naročito na zdrav razum i kritičko mišljenje.
Opstaje konstantno uprkos svim vlastima. Pardon, htedoh reći uslovima života. Njegovo razmnožavanje veoma pospešuju oni koji su na vlasti u nekom datom trenutku, tj. uslovima života.
Isti uticaji jednako su bili delotvorni i na jedinke nastale pre više decenija, ali i na drugu i treću generaciju „takojevića“.
Mićko bi uz opis „takojevića“ mogao da doda i da im je genom još i evoluirao, postavši otporan na bukvalno sve druge uticaje, osim na one sa vlasti ili nekih drugih centara moći.
Dragoljub Ljubičić Mićko je verovatno zauzet snimanjima i drugim obavezama, pa evo da mu olakšam malo, kako bi što pre priredio to dopunjeno izdanje knjige o jedinstvenom društveno – političkom području na teritoriji zemlje Srbije.
„Klimoglavu takojeviću“ najviše pogoduje posttranzicioni period, tačnije doba nastalo nakon što su očevi i majke „takojevića“ ostajali bez posla, morali da budu članovi razičitih političkih stranaka kako bi mu obezbedili parče hleba i nove markirane patike, stalno mu govoreći „Ćuti, može da bude i gore“.
Naročito su tom parolom počeli da zvocaju odmah nakon što su primili prvi redovni minimalac, digli kredit za „Punto“ i videli neko od grčkih mora.
Umesto knjiga i lopte, u ruke su mu gurali mobilni telefon, te je malac veoma rano shvatio da samo treba da lajkuje to što treba i „Vse budet Horosho” ili “very good”.
Čak je počeo da se u odnosu na svoje pretke oseća superiorno, jer oni su klimali glavom, a on sa ekrana samo „opaljuje lajkove“.
Treba dodati i kakvi klimatski uslovi pogoduju opstanku „takojevića“ u nacionalnom parku.
On naročito uspeva u uslovima „smradus informacio“. Ovaj, pa takoreći latinski naziv, drugo je ime za pristrasne novinare i medije, kako je Mićko opisao ovu vrstu još u onom izdanju knjige s kraja 20. veka. A toga ne manjka u Srbiji čak i preliva, malo više ka zapadu i malo manje ka istoku.
Narušenu ekološku ravnotežu u „Nacionalnom parku Srbija“ treba popraviti, tj. vratiti na neko pređašnje stanje, npr kada su ljudi bili pametni, a telefoni drugačiji. Jel tako?
Slađana Tasić
