Ćerka je tuđa kuća, tuđa streha, tuđa večera… Tako su govorili naši stari. Međutim, toga ima i danas. Možda će neko reći „ti si muško, šta te se to tiče”, ali ja imam majku, tetke, baku, drugarice, komšinice, i ovo pišem u ime svih njih.
Pišem u ime devojčice kojoj se tata nije radovao, koji je bio tužan jer neće biti prvo pa muško. U ime one devojčice po koju niko nije došao u porodilište jer su ljuti na njenu mamu zato što je rodila devojčicu. Govorim u ime mame kojoj su čestitali ćerku rečima „hajde pa dogodine da dobiješ sina”, a njenoj bebi u krevetac stavljali novac „da kupi brata”.
U ime svih Dostana, Stanki, Stana, onih koje su u jednom trenutku shvatile zbog čega su dobile baš to ime. Svih onih devojaka koje nisu išle na fakultet ili polagale vožnju zato što je to rezervisano za sina, one će se udati, a kad se udaju isprate ih sa jednim koferom. Ako je sreće dobiju i spavaću sobu.
U ime svih žena koje su se odrekle nasleđa u korist brata, ipak je takav red, ne treba bratu da se otima, da se krnji imanje. Kad je muž prebije i izbaci iz kuće, nema gde da ode jer kuća nije njena, prezime i slava nisu njeni, čak ni roditelji više nisu njeni jer druge ljude zove mamom i tatom.
Govorim i u ime svih tata koji su se radovali ćekama, ali su ih ogovarali i ismevali jer nisu bili sposobni da „naprave” sina. Tako i u ime sve braće koju nazivaju jedincima, iako imaju sestru.
Ne može ćerka da bude manje vredna od loze, prezimena, pokretne i nepokretne imovine.
Razmislite kad sledeći put ćerki kažete sine. Reč ćera takođe ima isti broj slova, pokušajte, nije teško.
