Izveštavajući o događajima, a zatim i sa suđenja za teška ili manje teška krivična dela, u poslednje dve do tri godine, nekoliko puta sam čula strašne optužbe na račun medija u kontestu toga da su upravo novinari krivi za “kvalifikaciju učinjenih dela”.
Optužbe su medijima lepili najčešće advokati, ali i sami akteri, učinioci tih istih dela za koja se terete. U nedostatku argumenata, odbrana bi posezala za “dokazima” tipa, pritisak na državne organe, ustanove i institucije, uticaj na javno mnenje i sl., upravo u sudovima.
Institucije i ustanove države Srbije, kako one na lokalnom, tako i republičkom nivou, imaju evidenciju zahteva, poziva i svih drugih načina za dobijanje zvaničnih informacija, nas koji tražimo podatke o “učinjenim delima”.
To u u praksi znači, da ni jedna informacija nije objavljena a da nema potvrdu iz više nezavisnih izvora i sa zvaničnih pozicija i to u pisanoj formi, uz pečat, naravno.
Govorim o svom radu i kolgama sa kojima sarađujem. Od ostalih se ograđujem. Čaršija u Vranju sada ispira usta o svemu bitnom na društvenim mrežama i u virtuelnom svetu.
Veoma često ima isto mišljenje kao učinioci dela sa početka ovog teksta. Razlozi su uglavnom usko lični, da se stane u odbranu aktera nemilih događaja. Takođe, ta virtuelna čaršija zna da kaže da mediji vrše pritisak na državne organe, ustanove i institucije, te se neko osudi “neosnovano”, pa mu posle građani plaćaju odštetu.
Da pojasnim malo, novinari nit pozivaju na saslušanje, nit hapse, nit u ime države Srbije gone nekog za krivična dela, nit mu pak sude. Sudovi sude po zakonima i na osnovu dokaza, koje policiji tužilaštvo nalaže da prikupi. Zakone, kao što znate, donosi Parlament Srbije.
Većina javnog mnjenja na ovim prostorima daje sebi za pravo da olako ocenjuje, procenjuje i kvalifikuje, a vrlo često i staje u nečiju odbranu, rekoh već iz kojih razloga.
Zašto novinari izveštavaju o nečijim krivičnim delima?
Pa zato što je to u interesu javnosti da zna. Dakle, nije problem u nama što smo pisali, već je problem u tome što je neko to uradio, upravo to o čemu smo pisali.
Upravo i o smrti porodilje u ZC Vranje, upravo i o smrti dečaka u vrtiću u Vladičinom Hanu, upravo i o krađi predmeta “Kantar” u Višem sudu u Vranju i tako redom.
Jel znate šta je zajedničko svim ovim slučajevima?
Pa osim velike tragedije, zajednička im je bahatost, neodgovornost i osećaj izuzetnosti i izuzetosti od odgovornosti aktera. Uverenje “da im se može sve” , istih tih državnih službenika, funkcionera i uposlenika, koji smatraju da time što glasaju za vladajući partiju u nekom periodu, bilo kom, mogu sebi da daju za pravo mnogo toga, u činjenju i nečinjenju.
E to je problem draga čaršijo i javno mnjenje, ne mediji i novinari! Problem je što je neko dozvolio da dete proguta žir i umre, problem je što je neko ukrao predmet iz suda i ne snosi nikakvu odgovornost za to. Nije problem što su o tome pisali mediji.
Slađana Tasić, novinar
