Sećam se da smo prošle godine na leto digli na noge Vranje, vranjsku dijasporu i prijatelje Vranja u akciji građanske solidarnosti, kada smo prikupljali sredstva za pomoć Kovid sistemu u našem gradu.
To je bio naš aplauz zahvalnosti medicinskom osoblju koje se bori protiv virusa, u, nazovi, frontovskim uslovima rada. Ali ne samo to. Ne zaboravimo da su lekari, na prvom mestu, izabrali svoj poziv. Zbog humanosti, prestiža ili kvaliteta života, u to ne ulazim. I da su za taj težak posao plaćeni. Isto kao i medicinske sestre i tehničari, pomoćno osoblje, čuvari…
Sakupljanje pomoći u novcu i sredstvima, bilo je pokušaj da ljudima obolelim od Covid-19 virusa, na bolničkom lečenju pre svega, obezbedimo koliko-toliko, tretman dostojan čoveka. Tretman, koji su obaveznim izdacima za zdravstveno osiguranje, najsurovije rečeno, već pošteno platili. Posteljinu, flaširanu vodu, posuđe… Smetnuli smo s uma da je nužno bilo obezbediti im i toplu reč, ljudski dodir, osmeh.
Kada virus napadne telo, kada se borite za svaki udah i kada ste toliko iscrpljeni, dezorjentisani i uplašeni da je naizgled nemoguće otići do toaleta ili zamoliti za kateter, svaka lepa reč je anđeoska. Znači mrvicu nade. Grančicu koja vas može zadržati nad ambisom. Jer, prenatrpane sobe, deficitarne boce sa kiseonikom, manometri, loša hrana, ništa su naspram samoće i straha.
Možda dolazi trenutak smrti, a kraj vas nema nikoga koga volite. Možda se niste pozdravili. Možda niste rekli deci koliko ih volite. Možda niste oprostili. Sve to sam videla, osetila i sve to ću nositi sa sobom dok sam živa. Verujte, lekari i ostali naši branitelji, znam koliko je teško vama u prvim borbenim redovima. I klanjam se do poda vašoj žrtvi.
Ali vas isto tako molim da sva nezadovoljstva finansijskom i moralnom nadoknadom za takvu žrtvu, frustracije izazvane nedostatkom kadrova i opreme, lošim međuljudskim odnosima, političkim prepucavanjima i saplitanjima, da sve to, u ovom trenutku, ostavite po strani.
Bavićemo se time, obećavam svu svoju podršku i resurse, kada ovo ludilo prođe. Molim vas kao građanka i sugrađanka koja je akciju prikupljanja pomoći pokrenula iz najljudskijih mogućih razloga. Molim vas u ime onih koji su uplaćivali po sto dinara, ne bi li doprineli da vaš posao bude lakši. Molim u ime svih čiji su poslovi trpeli, a oni ipak davali i radovali se što daju, i u ime nepoznatih koji su slali pomoć uz iskrenu želju da ostanu anonimni, ostavite po strani sve tako ljudsko, a loše, što je borba sa virusom probudila u vama.
Nasmešite se deki što u krevetu kraj prozora čeka unuku da dođe. Uzmite za ruku bakicu koja, utonula u dušek i jastuk, priča sama sa sobom, da odagna strah. Lažite im lepo ako istina nije tako dobra. Minut vašeg vremena kao čoveka, a ne lekara, sestre, spremačice…za nekoga će biti spas.
Majku mu, pa nije valjda toliko teško?
Autor: Milica Anđelković – Jovanović
