Prema SZO, akušersko nasilje je ono koje trpe žene tokom trudnoće, bilo koje vrste fizičkog zlostavljanja, ponižavanja, verbalnog zlostavljanja i kada se medicinske procedure ili druge vrste intervencija sprovode na prinudni način, ili bez pristanka, što je žene dovelo u situaciju ranjivosti.
Hvala nebesima, pa iskustvo sopstvenog porođaja pamtim kao nešto najlepše. Od prijema u porodilište do samog otpusta, bile smo mažene i pažene i ja i moja devojčica, redovno sam obaveštavana o stanju novorođenčeta, dan nakon carskog reza odvedena sam u privatno kupatilo gde me je medicinska sestra okupala i presvukla u spavaćicu za dojilje. Sestre su se stvarale kraj mog kreveta nakon jednog pritiska na dugme i nasmešene odgovarale na hiljadu mojih pitanja. Pogađate da sam kraljevski tretman imala zato što sam se porodila u privatnoj bolnici i to debelo platila poslednjim ušteđenim parama. Danas znam da je to bila moja najbolja investicija. Ali, zašto sam odabrala da u drugoj zemlji platim ono što već plaćam u sopstvenoj, to je druga priča.
Priča od koje je sve počelo. Pre trinaest godina imala sam vanmateričnu trudnoću. Bila je to jedna u nizu prepreka sa kojima sam se suočila u nastojanjima da se ostvarim kao majka. Nepodnošljivi bolovi u stomaku i leđima odveli su me direktno sa radnog mesta na ginekološko odeljenje vranjske Bolnice, gde je lekar naredio hitnu operaciju jer mi je stomak bio pun krvi. U bunilu sam ležala u bolničkom krevetu i plakala. Nekoliko meseci pre toga rečeno mi je da nikada prirodnim putem neću ostati u drugom stanju, a kada se
to ipak desilo, bilo je patološki i moralo se odstraniti iz mog organizma, zajedno sa jajovodom u kome se embrion zaglavio. Sama po sebi, pomisao da sam trudna, a da neću dočekati to dete, bila je teška i preteška.
Pripreme za operaciju značile su obavezno klistiranje. U bolovima i uplakana, krenula sam u toalet i na vratima susrela čistačicu koja je viknula na mene: „Pazi nemoj sve da usereš, samo što sam ga oribala“, misleći na toalet. I ja sam pazila. Ležanje na operacionom stolu i brojanje paukovih mreža po ćoškovima i odvaljenih pločica sa plafona, nije bilo ni blizu tako strašno kao buđenje u šok sobi u bolovima. Ječala sam, još uvek pod anestezijom, prišla je sestra i dala mi neku injekciju da bolovi prođu. To se nije desilo. Dva kreveta od mog, ležala je žena Albanske nacionalnosti, i sama u bolovima i tražila lekara. Ista sestra je i njoj dala injekciju, od koje se pacijentkinja uspavala i prestala da ječi. Kada sam pitala šta joj je dala da joj olakša bol, dotična sestra me nije ni pogledala. Nisam oka sklopila cele noći, a jutro je donelo nova poniženja: umivanje, kada medicinska sestra samo podigne prekrivač, namesti vas na gusku, genitalije vam polije nekom tečnošću i mehanički vas obriše gazom prikačenom na hvataljku. Razumem ja, ženo božja, da je tebi taj posao rutina i da ga se gadiš, ali, aman! Gde je saosećanje? Ženska solidarnost? Izgubila sam bebu, raspadam se od tuge, nasmeši mi se i kaži da će sve biti dobro, samo to tražim.
Opraštam ti što si ljuta, nezadovoljna i isfrustrirana, opraštam ti i što se od mojih mesečnih primanja odvaja deo kako bi ti na vreme bila plaćena za svoj posao, ali ne mogu da ti oprostim potpuno odsustvo empatije i usiljenu brigu za drugo ljudsko biće, koje krvavo i bespomoćno leži pred tobom. Nakon jutarnje toalete, otišla je do mlade mame koja se porodila carskim rezom i počela da je priprema za susret sa bebom.
Sreća je zarazna, pa sam se i ja na trenutak radovala gledajući tu ženu koja, uprkos rani na stomaku, pokušava da ustane i krene da upozna svoje čedo. A onda, nije mi bilo jasno zašto nisu razdvojili makar paravanom, nas, defektne i jalove, i ostvarene majke, da nam ne sipaju so na ranu. To me je zabolelo više nego rana na stomaku prethodni dan, mnogo dublje i trajnije.
Kada su me spustili na drugi sprat, rezervisan za rizične trudnoće, pobačaje u najavi, vanmaterične trudnoće i ostale ginekološke probleme, našla sam se u sobi sa jednom dragom ženom, radnicom fabrike cipela. Njoj su odstranili sve reproduktivne organe, ali je ona to prihvatila sa nekim čudnim mirom. Dvoje odrasle dece i posao u fabrici cipela za minimalac, brinuli su je više. Lekar koji me je operisao, prijatelj mog svekra, dolazio je svakog dana da me vidi. Njen lekar se ni jednom nije pojavio. Jedne večeri, u posetu joj je došla majka, starica od osamdesetak godina. Usred razgovora koji sam, htela – ne htela, morala da čujem, moja cimerka je zamolila majku da joj pozajmi sto eura. „Šta će ti“, pitala je stara žena. „Pa da častim doktora koji me operisao.“
Kada su posete prošle, nisam mogla da izdržim, a da je ne pitam: „Zašto želiš da daš novac čoveku koji nije došao da pita ni da li si živa?“. „Pa, red je“, odgovorila mi je. Bila sam besna na nju, više nego na tog lekara- specijalistu kome Hipokratova zakletva krasi čeoni zid kancelarije. Red je? Ko je uspostavio taj red?
Lekari koji su se zaigrali bogova ili smo mi sami od njih napravili božanstva kojima se prinose darovi, kako bi se umilostivili? Šta je starije, kokoška ili jaje? Tri godine nakon ove epizode, ostala sam trudna zahvaljujući lekarima koji su razumeli da biti lekar znači, pre svega, biti dobar čovek koji oseća i razume patnju svog pacijenta. Dr Srboljub Arsić – Ciba i dr Klementina Kuzeska, to su njihova imena. I, ljudi su, nisu bogovi. On me je hrabrio kada sam htela da odustanem, ona me je držala za ruku kada sam plakala. I zato će uvek biti moja porodica, znali oni to ili ne. Verujem da će im život sam vratiti sreću koju su njih dvoje meni doneli.
Zato podižem glas protiv svih onih medicinskih radnika koji su zaboravili osnove vaspitanja, profesionalizma, etike, ljudskosti i poštovanja u ophođenju prema ljudima koji u njima vide spas. To je, cenjeni stručnjaci, jedino za šta treba da se grabite. Da vas podsetim, na kraju, ljudi na koje danas vičete, koje vređate i ucenjujete, isti su oni koji su tokom pandemije korone sakupili tri miliona dinara kako biste vi, samo vi, lakše radili svoj posao. To je, dame i gospodo, još jedna u nizu lekcija o moralu i ljudskosti koju ste propustili da naučite.
Milica Anđelković – Jovanović
