Otvoreno pismo virtuelnim i pravim prijateljima

155


Poštovani fb-uk prijatelji i prijatelji, ne znam koliko vas će odvojiti koji minut i pročitati ovaj moj osvrt na (ne)stvarnost života koji živimo, a koji je sve više komercijalan, u ambalaži privida.

U kome su “popularni” pljuvači, psovači, poslušnici, poltroni, ulizice, huškači,”moralisti”, “Sokrati”, žene koje i same ne znaju da li su žene ili muškarci, gde je moderno i preporučuje se – biti grub, prostak, lišen osećajnosti, gde ti nekadašnji školski drugar koji je ponovio razred u srednjoj školi govori o svesti političkog pluralizma aktuelne vlasti i koji pljuje na društvenim mrežama svakog neistomišljenika (tako tipično za Srbe!) , gde te najvatreniji “fan” na mreži zove Ciganinom ( da te uvredi), a i sam se konstantno druži sa Romima ( što pozdravljam, jer je to najiskrenija i najvedrija nacija koju poštujem i mnogo mi je draga), što o tebi lupetaju oni koji te ič ne poznaju, već misle da te poznaju na osnovu uređaja za prisluškivanje pored kojih se ubiše prisluškujući ( to čine samo očajni …ccc….jadno!) , gde u zgradi u kojoj živiš ne radi lift već tri meseca i tužno gledaš starce koji se penju do sedmog, osmog i desetog sprata rizikujući zdravlje i život a bespomoćan si, gde postoji pravo na višepartijsku pripadnost ali ti smeš da pripadaš samo jednoj stranci…
Ali…mnogima i ne pada na pamet da o tome kažu reč-dve na društvenim mrežama, kulturno i obzirno, bez užarene atmosfere psovanja, ruganja, uličnog žargona..

Gledam, čitam neke statuse, neke komentare, vidim ko lajkuje ,kakve se gluposti lajkuju i kakvi prostakluci ( ne dobre, duhovite šale) pa se pitam: da li je moguće da su ljudi postali toliko prazni i nemotivisani čovečnošću, svojom decom, porodicom, ciljevima, kulturom, galerijama, dobrom knjigom….bilo kakvom lepotom, pa i ovom današnjom – lepotom februara.
Da li je ovo siromaštvo produbilo zlo i pakost ljudsku, napravilo od ljudi pasivne učesnike u svojim, a aktivne – u tuđim životima?
Meni je pisanje lako. To mi je ljubav, potreba, profesija. Ja pišem ono što želim da kažem u dahu, brzo, bez mučenja i smišljanja pakosti, podbadanja da uvredim nekog.
Pišem jer sam pedagog, jer poštujem svoju profesiju i svoje đake. To oni odlično znaju i ponosim se time.
I ja mogu da budem prosta. Da vređam na društvenoj mreži. To mi je još lakše, pročitah bezbroj knjiga a u rečniku Vuka Karadžića je mnogo vulgarnih reči. Ali, vidim da je pozornica FB-uk, prevazišla sve mrtve i žive rečnike vulgarizama! Vidim i da mojim đacima te reči prosto idu od usta, a kad treba da pročitaju pismeni zadatak u kome opisuju neka svoja suptilnija osećanja – njih je stid da čitaju! Pognute glave zure u tekst i crvene se – kao da su ubili nekog a ne – osetili neku plemenitost u sebi, makar na tren.

Zamislite: danas je sramota biti osećajan i pokazati emotivnost!
Popularniji su oni koji te gledaju ali gledaju kroz tebe a glume ti pažnju.Oni, koji se busaju u prsa, prete, vređaju da bi ispali muškarci (to je do bola smešno kad to čine žene, i to, majke – čija usta proizvedu najprljavije reči sveta i ne pomislivši da će sutra njihova deca pročitati njihovu sujetu i shvatiti puno toga), i to baš na fb-uku, gde javno pokazuju slabost svojim monolozima i komentarima koji su izvor gluposti.

Pa se pitam…šta da očekujemo od ovih mladih naraštaja danas?
Njihovi roditelji su prvi primer kakvi ne treba da budu.Ozlojeđeni i besni na svet i društvo, nepravde oko sebe, lupetaju prljavštine na društvenim mrežama, ne pokušavši da u sebi nađu osnovne krivce za loše stvari, kritikujući sve ono što ne razumeju i što u njima izaziva zavist i čine da se prividno osete pametnim.
Pišući u anonimnim pismima tuđoj deci prljavštine o njihovim roditeljima,”sveci i svetice, moralni i pismeni, načitani”, bez da se sete šta su oni radili u srednjim školama i po čemu su bili poznati.
Ipak, takvi nikada ne čitaju. Ne znaju šta je klasična književnost. Galerije i muzeji su im bespotrebni, književne, muzičke ili bilo kakve večeri kulture su im dosadne. Ali, zato im grlo poprimi vanserijske razmere ako neko treba da se blati. Te reči naučili su na ulici, u društvu sebi sličnih, kojima su cerekanja i ismevanje drugih ( a da i ne znaju zašto) i besmisao života – smisao.
Elem, skoro mi je u inbox pisao jedan poznati vranjski advokat, stariji čovek, o kome bih sve pomislila osim da se toliko naivno “loži” na reči prijateljice iz mladosti koja je u međuvremenu postala muškarac ili bar, tek sada postala svesna muškarca u sebi, svejedno, i koji mi je napisao da sam divna!
Sretnite me na ulici, jadni čoveče, pa mi recite da sam divna!
Ako to zaista jesam, i ako to zaista mislite, recimo, zbog mog pisanja poezije ili proze. Naišavši na mene hodajući ulicom, ili dok smo gostovali u tv-emisiji jedne vranjske televizije, sećate se? Što mi tad niste rekli? Poverovali ste nekoj alapači ili vranjskom džiberu da ću vam odgovoriti i primiti se na “divno”?

Pa ja već znam kakva sam! Moji đaci su mi to pokazali, moja porodica, moji čitaoci, prijatelji i kolege.
Recite mi u lice. Jer bih i ja puno toga u lice rekla mnogima.Samo…ne znam u koje lice? Jer ih neki imaju podosta.

Da skratim, jer….pošto sam na raspustu, pisala bih do sutra! Najravoučenije, ko želi da ga razmotri, naravno: kad se probudite u jednom ovakvom plavom danu, pa i u nekom drugom, manje plavom i sivijem, iskoristite ga STVARNOOOOOO, ne NESTVARNOOOOOO, provodeći u grču dragoceno vreme na fb-uku i posmatrajući ljude koje i ne poznajete, a sudite o njima i komentarišete na osnovu trakataljki, muških i ženskih i nepismenih paćenika i paćenica belosvetskih.
Izađite u prirodu, pogledajte film “Ljubav u doba kolere” ,
” Zelenu milju” , skuvajte deci neku dobru hranu, umesite kolač koji je pravila vaša baka, idite na pijac i kupite rotkvu ili cveklu koje nikad do sada niste jeli i mrzite ih, odviknite se od pušenja (utiču na bore oko očiju i usana), da i ne pominjem zdravlje, sednite pored deteta pa mu ispričajte neku pametnu priču koja će u njemu da razvije estetska, ne bezvredna osećanja ili ga odvedite na koncert Muzičke škole, crkvu, galeriju…budite sa svojim najdražima.
Na fb-uku se pohvalite nečim lepim, dobrim, objavite neku fotografiju kad ste bili dete, pohvalite uspeh vaše dece, radujte se bilo čijem uspehu, ne budite , bre, pakosni i jadni toliko, da moraju da vas takve i na javno gledaju!
Obavestite o nekom korisnom događaju, kritikujte novi roman Paula Koelja, objavite stihove Desanke Maksimović, dobru fotografiju, odnesite garderobu i hranu u Crveni Krst, posetite grobove dragih osoba, stari komšiluk, udomite nekog psa u ovoj jadnoj zemlji beskućnika, prosjaku kupite neki đevrek, umesite neko zeljanče, grlite i ljubite svoju decu dok dok ne izgube dah, idite na planinarenje – i pričajte o tome na fb-uku koliko god hoćete.
Ja to radim, uvek. Ali to znaju oni koji me – poznaju! I da ne znaju, znam JA, a to je najvrednije saznanje.
I uvek podelite po neki koristan, i za naciju i lajkače do besvesti pametan savet, recimo, skoro sam pročitala na fb-uku kako je neko, kad je bio na psiho-terapijama , poneo psihijatru i svoje fb-uk objave, uredno sačuvane. Zamislite, tom psihijatru su baš ti sačuvani statusi njegovog pacijenta, pomogli u uspostavljanju dijagnoze!
Budimo pozitivni i mnogo, mnogo više mislimo na sebe i svoje najdraže jer i sami primećujete koliko dani postaju kraći.
Da li će biti duži i ispunjeni nečim korisnim i lepim a ne tuđim životom – zavisi isključivo od nas samih, a ja verujem da je puno normalnih ljudi koji imaju svoje muke i probleme, radosti i tuge, one stvarne, sa kojima se vredi nužno suočiti ali bez pompeznih izjava i omalovažavanja svega što utiče na naš lep dan.
Zato ga uvek imajmo na usnama.
I ne dajmo da nam ga isprljaju – blatom koji neki nose u duši.