Mi mladi stalno slušamo kako smo ovakvi i onakvi, kako su starije generacije bile bolje. Drage starije generacije, moram da vam napišem nekoliko reči, pa makar ispao „najgori“.
Dragi deda, tebi svaka čast što si na selu, kao dete, išao pešice do škole dva sata, a kod kuće hranio stoku, orao, sekao drva, kosio. Ipak, zašto si prvom prilikom koja ti se ukazala pobegao u grad? Zašto nisi ostao na selu i takvo isto lepo detinjstvo priuštio svojoj deci?
Roditelji, zašto imate tako kritički stav prema nama? Stalno ističete kako ste bili samostalniji. Vas su u školu roditelji odveli prvog dana da vam pokažu put, a onda ste išli sami. Zašto ste vi nas vodili godinu-dve? Zašto niste zauzeli stav kao vaši roditelji? Vi ste pamtili šta imate za domaći. Zašto stalno pitate učiteljice koje obaveze imaju deca? Pustite ih da sama upamte. Onda vaše čuveno igranje napolju, po ceo dan, žmurke, jurke, školice. Koliko puta nas niste pustili da izađemo jer je hladno, toplo, duva vetar.
O trčanju i penjanju na drvo da i ne govorim – ne trči pašćeš, ne penji se pocepaćeš novu trenerku. Muzika, knjige, filmovi, emisije. Sve to nam je bilo servirano u kući, vi ste nam bili uzor. Vi ste, dragi roditelji, imali zanimljivo tinejdžersko doba. Išli na koncerte, izlazili, stopirali. Šta bi se desilo da mi stopiramo, odemo na koncert u drugi grad i ne javimo vam se na telefon? Iskreno, šta? Koristimo mobilni telefon i računar. Vi ste imali nintendo, vokmen, muzički stub, video rekorder. I na kraju, vi niste bili isti kao vaši roditelji, ni mi nismo kao vi. Vama je bilo lepše i bolje. I nama je.
