Na nacionalnom mediju pre neki dan iznenađujući podaci! Kaže, naime, da se u Srbiji pola miliona ljudi nalazi na ivici siromaštva ili oko 120.00 porodica. Sa druge strane, paradoksalni podatak, u Srbiji se godišnje baci preko 250.000 tona hrane.
Većina te hrane nije nebezbedna za ljudsku ishranu, već iz raznih razloga, kao i trgovačke tatktike, završi u kontejnerima. Mnogi trgovci žele da tu hranu doniraju besplatno, ali se i tu umešala država na donaciju se plaća PDV. Zbog svega toga, Srbija ima samo jednu Banku hrane, koja je dovoljna za oko 8000 ljudi. Sa druge strane, Srbija uvozi hleb. Prošle godine je uvezeno 6.000 tona svežeg hleba i peciva za oko 7 miliona eura. Najviše hleba se uveze iz Bugarske, Hrvatske i Nemačke. U Srbiji ima i preko 5000 pekara, međutim, ono što fali su – pekari.
Jednostavno, niko ne želi da peče hleb, burek i peciva, a slična stvar je i u ugostiteljstvu – hronično nedostaju sve vrste kuvara, koji su zbog daleko boljih zarada većinom otišli u zemlje EU ili u hotele na Jadranu. Na tom istom nacionalnom mediju pre par nedelja priča o porodici koja ima šestoro dece, živi u nehumanim uslovima u praktično napuštenom selu. Cvrkutava novinarka kaže ‘Evo, sada ste dobili pomoć, deca sada imaju kompjuter, a uključena vam je i struja. Pa koji su vam dalji planovi? “.
Glava porodice, vidno razočaran kaže” Pa znate, plan nam je da se najedemo kao ljudi, deca to dugo vremena sanjaju! ” Mislite o tome.
Ivan Trajković
