Baščaršija – kao što joj ime kaže, „glavna čaršija“, ali i regionalni, ne samo turistički fenomen u Sarajevu, gde se ukrštaju putevi, ljudi, religije i kulture, istok i zapad .
Baščaršija je za Sarajevo ono što je Kapali čaršija za Istanbul, Akropolj za Atinu, Krivi toranj za Pizu, Ajfelova kula za Pariz…
Tu skoro, jednog pre podneva tokom boravka grupe novinara sa juga Srbije, Severne Makedonije i sa Kosova u Sarajevu, evo me na Baščaršiji.
Prethodni dani su protekli u kolektivnim posetama istaknutim sarajevskim redakcijama i krajnje prijatnim razgovorima sa kolegama i predstavnicima državnih institucija Bosne i Hercegovine.
Zato sam se tog jutra, iz sarajevskog hotela „Herc“, peške zaputio da obiđem Baščaršiju, da kupim neki suvenir, doručkujem u Ćevabdžinici „Željo“ i naravno zasladim čuvenim sarajevskim kadaifima.
Bila je subota, dan namenjen svim mojim čulima da uživaju, a predigra svemu bila je tanano isčitavanje „Danasa“ u jednom prijatnom kafiću, kakvih je na Baščaršiji na svakom koraku.
Potom su prvi na red došli suveniri: preko puta kafića mala načičkana prodavnica sa obiljem kompleta bakarnih poslužavnika, džezvi i fildžana, kojih nema na drugim mestima.
Posle kraćeg razgovora sa gospođom, koja je iz radnje u kutijama iznosila suvenire i uredno ih slagala s obe strane ulaznih vrata, odabrao sam komplet od 25 evra, ali sam ga platio – 15.
-Em ste mi jutros prvi kupac, em ste naš gost iz Srbije – uz osmeh ljubazno reče gospođa koja se trgovinom bavi od malih nogu i pruži mi kesu sa lepo upakovanom kutijom.
Odatle, pravac kod „Želje“ na ćevape: na ramenu ranac, u jednoj ruci turistička kesa Baščaršije sa poklonom, a u drugoj beogradski „Danas“ dovoljno podataka da konobar prepozna da nisam Sarajlija.
Jugoslavija i Srbija, Osim i Ferhatović, Željo i Sarajevo, Koševo i Grbavica, Bosna i Delibašić, Olimpijada i Samaran, Đoković i Džumhur,…o čemu sve ne popričasmo dok konačno ne poručih 10 čuvenih ćevapčića koji su brend i Baščeršije i Sarajeva.
Momku je trideset i neka, rat i stradanja nije zapamtio, „školovao se“ uz zapadne medije i internet, a sve to proveravao sa ljudima iz belog sveta baš tu u ćevapdžinici, na Baščaršiji.
-Niste jedini koji ste ovde došli na ćevape i kadaife. Posle „Želje“ na kadaif se ide u slastičarnu „Carigrad“ – uputi me momak i pokaza gde se ona nalazi.
Ne, nisam zaboravio da vam kažem kakvi su i ćevapi i kadaifi na Baščaršiji? Znate šta, ako niste probali, moraćete ipak da probate.
I još nešto da dokučite i probate: duh, dobročinstvo i osmeh na licu tih ljudi gde god da su, šta god da rade i šta god da ih pitate.
Na nesreću, posle predvečerja Zimskih Olimpijskih igara 1984. godine, ovo je moj treći boravak u Sarajevu.
Od tada, sa Sarajevom, Miljackom, Vrelom Bosne, Igmanom, Trebevićem i drugim ljubavima, ja i moja generacija, sretali smo se samo u pesmama Kemala Montena, Dina Merlina, Hajrudina Varešanovića…
Zato sada, po povratku iz Sarajeva, iz Bosne, prizivam ono vreme i prisećam se one narodne „ jebeš zemlju koja Bosnu nema“.
Zar poslednji izbori u Sarajevu ukupna klima to ne pokazuju i ne dokazju?
Radoman Irić
