Napokon stade ova uporna, prolećna, kiša. Vetar mi donese blagi miris vazduha koji dopire sa Plјačkovice i Krstilovice, kojim mirišu Borino Vranje, dert i tuga. Onaj koji možemo da setimo samo mi, Vranjanci, koji jedino kod nas budi taj san detinjstva i mladosti.
Miris svega onog što ste nekada voleli, što vam se upilo u pamet. Možda smo baš zato takvi. Jer, kada se rodiš u Vranju, znači da se imaš čime ponositi, ako ne čime drugim, ono svojim poreklom. I tako to biva. Kada negde pripadaš, prihvataš sve ono što ti sa tim sleduje. Pa makar i ne bilo sve tako dobro. Jer, život ne može biti satkan samo od onoga što se tebi dopada.
Eto, mi Vranjanci lјudi smo veselog duha, srdačni, dobri domaćini, koji naročito drže do običaja, tradicije, adeta. Valјda se baš zato i teško mirimo sa tim da neko, možda, po nečemu bude bolјi od nas. Da se negde čuje takva reč. Zato, često ćemo se i potruditi da do toga ne dođe. Da se to nekako spreči. Pa tako, ako si od rođenja loše sreće, neveseo, jedino ćeš onda svakome biti potaman. Svako će te hvaliti. Ponajviše ako se sudbina malo poigra sa tobom, te ti nanese kakvo zlo. Ako te neko, takvog nevolјnog, ume žaliti, to je upravo naš čovek. I to će činiti svuda i na svakom mestu. Kao najrođeniji. Ali, ako ti sudbina nameni da se, pored svog mesta rođenja, imaš još i čime drugim podičiti, tu se već stvar usložnjava. Mišlјenja o tebi biće podelјena. Ona će tada ponajviše zavisiti od toga koliko si u tome odmakao, dogurao, i ići će od toga da „nesi b’š saglam“, preko „pa prknaše malka u poslednje vreme“, uglavnom uz nastavak „posle dedu mu, pijanicu, tatka raspikuću…“, i navođenja sličnih grehova predaka, tek kako bi se podsetili na to nešto što se ipak ne sme zaboraviti, oprostiti.
Kako odmičeš, dalјe će ići: „ja, kako pa da ne?“, „aj, aj, ćuti tuj, ne mi ga zbori“, „aj be, ja ga znam i u stare i u nove gaće“. Ipak, najređe ćete čuti „Alal neka mu je“. To će se desiti samo ukoliko je taj neko u uverenju da se po nečemu i on sam može usporediti sa vama. Uglavnom, ako vas negde, nekada, naš čovek, nekom teškom, loše odabranom reči, povredi, ne zamerite mu. Svi mi volimo da se pohvalimo svojim poreklom i našim osobenostima. Pa i ovo su samo neke od njih. I ne bih ja dalјe govorio o tome. Ni da li su loše, ni da li su dobre. Jednostavno, one su deo našeg Vranja, one su naše, vranjanske. Naš veliki Bora, koji nam je svojim delima proneo svetsku slavu, negde nam je i probudio svest o njima. O tim našim osobenostima. On, po kome je ostatak sveta i čuo da negde postoji neko Vranje, od njegovih Vranjanaca, u svoje vreme, dobio je jedino nadimak Kožder. Ali to mu nije smetalo da i dalјe voli naše Vranje, da piše o Vranju i o svojim Vranjancima, i da nas sa takvom toplinom opiše u svojim književnim delima. Pa onda, volimo naše Vranje i sve naše vranjansko.
Negujmo i pronosimo taj humanistički kult Bore Stankovića i taj nerv za empatiju, za lјubav prema čoveku, za lepo, za dobro. Neka nam i neke stvari budu različite. I to je u redu. Svakako, po mnogo čemu smo slični. Za kraj ću vam preneti reči mog pokojnog dede: „Niki neje bidnaja pop u svoje selo“.
Dodao bih – Bar ne dok je živ.
Dušan Aritonović, rođen je 1973. godine u Vranju, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Prištini 2001. godine. Pravosudni ispit položio 2005. godine. Radio u pravosuđu, ustanovama kulture i obrazovanja, JP „Srbijašume“, a jedno vreme bio je i Gradski pravobranilac. Oženjen je i otac je dve ćerke. Član je Srpske napredne stranke i trenutno načelnik Gradske uprave. Bavi se i pisanjem, sa posebnim žarom stvara na dijalektu.
