Upitate li se kada sasvim slučajno čujete prolaznika koji se obraća devojci sa nekim od epiteta u pravcu višeg cilja i definisanja ženskog roda kao isključivo sekljualnog objeka? Upitate li se dok slušate prijatelja ili prijatelja vašeg prijatelja kako slobodno i bez dlake na jeziku komentariše nečiji fizički izgled kroz prizmu seksualnih obeležja isključivo naglašavajući one aktuelne i poništavajući one koje ne ispunjuju standarde? Razumete li kada vam profesor na fakultetu na jednom sasvim običnom predavanju o tome kako je Berger dok je definisao pojam kulturnog habitusa apsolutno izostavio njegovu relevantost između ostalog naglasi i da već prolazi drugi mesec kako spava u drugoj sobi i razdvojen od žene, I da slučajno koleginica u prvom redu nije u međuvremenu našla dečka?
Deluje kao da ne razlikuje privatnu od javne sfere, prožimajući je, razmišljajući da li današnja konstrukcija stvarnosti podrazava takvu distinkciju.
Zanima me, koliko često čujete pesmu na radiju ili jednostavno pustite na youtube-u u čijem je tekstu centar seksipilnosti ženskog roda, takođe kada ste zadnji put čuli pesmu bez seksualne objektivizacije ženskog roda? Navedena pitanja iznad oslikavaju obim prisutnosti ženske seklualnosti i njenog objektiviziranja, od klupice na setalištu preko njene imanentnosti u medijskim sadržajima do formalnih poslovnih odnosa. Za razumevanje procesa seksualne objektivizacije ili seksualizacije bitno je razlikovanje nje od zdrave seksualnosti.
Zdrava seksualnost jeste neizostavan indikator, kako fizičkog tako i mentalnog aspekta života, dok “ekstremni” vid njenog prezentovanja, ne uvek, ali vrlo često ima negativnu konotaciju. Uglavnom forme seksualne objektivizacije ili seksualizacije prikazuju se kroz :
1. okarakterizaciji osobi i vrednovanja na osnovu seksipila i seksualnog ponašanja, isključivanjem drugih vrednosti
2. međusobnom komparacijom osobe ženskog roda u cilju izjednjačavanja fižičku atraktivnost sa seksualnom privlačnosću
3. osoba ženskog roda je objekat za seksualnu imaginaciju i njeno iskorišćavanje (osoba se opredmećuje)
4. seksualnost i standard seksualne privlačnosti se namaće osobama ženskog pola.
Sa ovako definisanim pojmom procesa seksualne objektivizacije koji stoji u suprotnosti poštovanjem ženske prirode takve kakva ona jeste postavljaju se pitanje:da li naše društvo odobrava proce objektivizacije, podržava li ga kroz definisanja atributa “ muškosti” ili ga samo ponavlja kao već naučenu formu ponašanja? Da li to znači da istovremeno poništavanje seksualne objektivizacije žena proizvodi poništavanje muškog identiteta?
Društvo je kao jedan u najednostavnijoj formi kompleksna celina koja je skovana od baze raznih intrapersonalnih odnosa, fukcija, uloga kroz očekivana ponašanja koja se preuzimaju, retko radikalno menjaju. S tim u vezi muški rod je kroz karakteristične kulturne obrasce preuzimao i usvajao forme ponašanja, razne uloge, fukcije koje su podržavale inferiorizovanje suprotnog pola neočekivajući da će proces objektivizacije ženskog roda postati trend savremenog društva i obeležje svakodnevnice.
Bitna stvar kada govorimo o procesu seksualne objektivizacije je ne podglegnuti opštoj generalizaciji, odnosno ne okarakterisati ovoj proces kao isključivo muški jer svedoci smo raznih seksualnih objektiviziranja muškaraca od strane žena, međutim ono što je rezultat dugoročnog posmatranja ovog procesa kako ženskog tako i muškog roda jeste komponenta afiniteta predstavljena kao razlika, odnosno muškarci objektivizuju kroz fraze dosta društvenog neprihvaćenog vokabulara, dok žene kroz dosta pozitivniji i prihvaćeniji ton. „Ju vidi kakav frajer”, viknula bi žena, “ i „Mislim da ne bi uopšte razgovarao s njom ako bi ostali sami”.
Takođe vodeća populacija za broj izraza koje realizuju sekualnu objektivizaciju jeste muška, evidentirano su “rečitiji” od žena u tom aspeku. No, zanimjivo je i pomalo kontradiktorno osuđivanja ovog procesa. Sa jedne strane proces seksualne objektivizacije roda baziran (čija je osnova) društvena uslovljenosti kulture, sistema vrednosti, uticaja modernih procesa, ponašanja koja se preslikavaju iz generacija na generacije do krajnosti da je ovaj fenomen “priroda” muškog roda i identita, sa druge strane isključivanje ovog procesa istovremeno određuje poništavanje same muškosti.
Evo situacije, subota je uveče izabrano muško društvo na klupici na setalištu pored koje prolazi devojka koja objektivno ispunjuje standarde lepote današnjice, seklualne privlačnosti, nijedan muškarac se ne okrene za njom Iine prokomentariše unutar njegove grupe ili joj čak ne poruči neku frazu kao “njene grudi izgledaju veće na slikama”. Narod bi ih okarakterisao kao pripadnike druge seksualne orijetacije, ili kao muškace sa “manje” muškosti. Zanimljivo je I da seksualna objektivizacija nije nužno povezana sa procesom seksa, vrlo često je seks samo “ukras”.
Seksualizirane slike žena koje odlikuje prikazivanjem i stavljanjem u fokusu tela osobe ženskog roda karakteristične su za časopis playboy, u takvom časopisu norma je “stavi je tamo gde joj je mesto”, reko bi zadovoljan muški rod. Takva vrsta medijskog sadržaja definiše ženu kao želju muškarca, njegovu potrebu za zadovoljenjem i denormalizuje je kao nezavisnu kreativnu, radno sposobnu ličnost sa još mnoge vrednosti koje je personalizuju. Seksualne objektivacije predstavljena je kroz interakciji subjekta i objekta, odnosno oslikava depersonifikaciju ličnosti, svodeći je na objektivizaciju. Iskustva seksualne objektivizacije utiče na pojavu samoobjektivizacije. Da li se žene samoobjektivizuju? Jeste li se zapitali nekada?
Smatra se da u kulturi u kojoj se žene seksualno objektiviziraju one same počinju da sebe sagledavaju kao objekat, ili telo na kom se treba raditi. Svedoci smo sve veće zastupljenosti “istreniranog” ženskog tela, to je takođe jedna od milion posledica već dosta puta pominjanog procesa. Mada ono što je zabrinjujuće jeste što se posledice pretvaraju u imaginarne činove zadovoljstva tako da nekolicina devojaka koje treniraju i teže oblikovanju svog tela definišu to kao normu i plasiraju kao postupak koji im pričinjava zadovoljstvo ne shvatajući i ne osećajući da ipak samo ispunjuju već postavljenjih postulata privlačnosti unutar društva. Dosta istraživača smatra da je proces samoobjektiviziranja posledica sociokulturne celine, standarda lepote, seksualnosti koji se treba dostignuti. Percepcija i težnja stvaraju društveni pritisak usmeren na žene u cilju konstituisanja “privlačnog” izgleda. Bartki kao istaknuta feministkinja iznosi činjenicu da u zapadnom društvu za razliku od muškaraca žene se više samoobjektivizuju sa svojim telom, u cilju ispunjavanja propisanih ideala.
Na kraju, evidentno je da su samoobjektivizacija, sekusalna objektivizacija, zadovoljstvo fizičkim izgledom uslovljeni raznim kultunim indikatorima, kulturnim standradima o izgledu ženskog tela kao i načinom plasiranja tih standarda kroz medije. Sa svim faktorima koji produbljuju i bolje objašnjavaju ovaj fenomen uvek treba imati da umu da ženska osoba nije objekat i da seksizam nije kompliment! No ovaj tekst ne govori o rodnoj ravnopravnosti, koju ne mozemo da ne spomenemo da postoji samo u idealima i u svetu imaginacije, ali svakako da ako svaki dan na mikronivou osvešćujemo poruku teksta, nije nemoguće da ćemo uspeti da proizvedemo svest na globalnom nivou, a kada je proizvedemo onda možemo i radikalno menjati stvari.
Čini se da smo i previše čekali.
Autorka: Sofija Mladenović, diplomirani sociolog
