Danima čitam (gledam) ovo što se dešava vezano za sudiju iz Vranja čije su se fotografije našle u javnosti i mogu reći da je to jedna španska serija sa primesama pornografije loše produkcije.
Neznam šta je u celoj ovoj priči nenormalnije, to što ta žena uopšte može da bude sa tim čovekom, za koga zna da ima uslovno rečeno kriminogenu prošlost, to što on može poslati njene fotografije i snimke u javnost ili što tabloidi iste objavljuju i to već danima.
Onako, iskreno rečeno, mislim da nije zgoreg da se neke stvari znaju. Ko i šta radi u svoja četiri zida je njegova stvar, ali ako to izađe u javnost i povuče sa sobom još niz optužbi onda je to priča koja je zahvaljujući golišavim fotografijama učinila „dobro delo“.
Dok se moralna javnost zgražava, ja iskreno verujem da će tužilaštvo ispitati navode iz optužbi koje pljušte sa obe strane, u suprotnom šalili smo se i zabavljali, pretvorili pravosuđe u reality show i nikom ništa.
Odavno sam digla ruke od verovanja da neka zanimanja nose sa sobom i kodekse ponašanja, ali eto nadala sam da nije baš toliko strašno i da se sve svodi na mini suknje i po koju sexi fotku na društvenim mrežama.
Nije na meni da sudim, nemam pravo na to, ali sam zadivljena fenomenom kako nečiji životi mogu biti do te mere eksponirani. Da se razumemo, Severina i Suzana Mančić su prve počele, ali sve i da se lažemo da nemamo predrasuda to se nekako od njih očekivalo.
Nije mi jasno mnogo toga u ovoj priči, nije mi jasno ni zbog čega pišem o tome, ali mi je jedna stvar jasna, ne možemo se mi nikada i nikako poštedeti realitija jer po svemu sudeći mi živimo u njemu, čak i mi tako nebitni negde u provinciji, danima razglabamo o tome. Čitamo prestoničke medije (jer lokalni su bili dovoljno pošteni da čuvaju obraz jedne dame, iako je njeno dupe krasilo sve naslovnice), pričamo uz kafu, u kancelariji, kući,frizerskim salonima i automehaničarskim radnjama i tako već danima kao da nam je to jedini problem u životu.
Ja čekam rasplet, iako onako intimno verujem da ga neće biti i da će se oni tako u nedogled preganjati. Nisam preterano pametna, nisam ni neko ko voli da morališe, ali bre mora da se zna neki red, šta se sve sme reći i objavljivati.
Sada idem da se vratim ispod svog staklenog zvona, tamo je nekako bezbednije, jer danas sam se setila one kampanje podrške koja je glasila „Sve smo mi Seve“, pa mi prosto teško pade od pomisli da smo „Sve mi sudije“.
Ja na kraju toj devojci želim da nađe svoj mir, da odabere neki drugi posao i proba sve da zaboravi. Gospodinu preporučejem da se mane snimanja seksualnih odnosa, iako su predpostavljam u njegovim godinama pravi blagoslov i čiča miča gotova priča, bar do sledećeg skandala.
