Počela je sezona slava. Kao što je i red i ja za potrebe slavljenja jednog sveca kupih vino, bombonjeru i cveće. „Srećna slava“ pozdravio sam domaćine. Uđoh u sobu sa postavljenim stolovima i klupama i slava poče.
Na stolovima razni mezetluci, salate, specijaliteti u vidu slanih rolata, slanih i slatkih torti, fali samo „od pile mleko“, koga je možda i bilo u nekoj salati da ne grešim dušu. Na trpezi izložba hrane, pa neće domaćica da se bruka, mora bar jedan specijalitet više od komšinice da ima, da je ne ogovaraju kako je pandemija učinila da zaboravi slavu da spremi.
Evidentno da se na stolu jedva pronašlo slobodno mesto i to u ćošku stola za sveću i slavski kolač, koji nije naručen bilo gde, već kako čuh kod čuvene Slavice (na društvenim mrežama Slavica – slavske pogače).
I dekoracija beše lepa. Doduše, nisam primetio ikonu i kandilo, ali su cvetni aranžmani bili
raskošni, nemoguće ih je ne primetiti. Domaćica donese žito i vino, a neka od gošći prošaputa: „Pa za ovu slavu se ne kuva žito, ovo je živ svetac“, ali to ostade neprimećeno u slavskom žamoru.
Dobi domaćica od mene sve pohvale za trud. Ljubazno se zahvali i dodade: „More ćuti, na nos padna od rabotu i trčanje. Isposvađasmo se dok sve spremismo kako dolikuje“.
Povede se razgovor sa domaćinom o Svetitelju i slavi. „Ja sam počeja pre nekolko godine da slavim. Da ne vikav ljudi svuda idem, a ne slavim. A i Srbin sam“ reče domaćin, nazdravi i nastavi „Ovaj narod je poludeja. Komšija mi zakupija kafanu za slavu“ nastavi domaćin, i pusti najnoviju pesmu naše pevačice na kompjuteru.
Domaćica iznese na sto praseće pečenje, sa što manje masnoće, dovoljno su masni vicevi kojima su se svi za stolom smejali. Domaćin se nešto zamisli, pa skoči kao oparen. Uze mobilni telefon i poče da slika trpezu i goste. Okači fotografije na društvene mreže i napisa Srećna slava svima pa i meni. Dobio je mnogo lajkova, čestitki, a i poneki gif.
(Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ljudima je slučajna, a možda i namerna)
