POČELO JE SA HALIMIJEM PRE ČETIRI DECENIJE
U jesen 1981. godine, upoznao sam Rizu Halimija, profesora fizike u Gimnaziji „Skenderbeg“ iz Preševa. Tada je Savez komunista (MOK SKS) vodi žestok obračun sa tim „iredentistom i državnim neprijateljem“, zbog ilegalnog unošenja više knjiga iz Albanije pod nazivom „General mrtve vojske“ tamošnjeg albanskog književnika Ismaila Kadarea (1936) .
Kako je politički obračun sa Halimijem potrajao, za mene je to bio dovoljan razlozi da prihvatim ovaj izazov i da moju novinarsku karijeru jednim kolosekom usmerim na srpsko-albanske odnose, s akcentom na ono što se događa u Bujanovcu i Preševu.
Kada je 2000. godine srpsko-albanski sukob eskalirao, kao „ratni reporter“ radio sam za dva renomirana medija: beogradski Radio B 92 i Radio Slobodna Evropa. Ugled i reputacija ta dva medija omogućili su mi da, u četvrtak, 1. marta 2001. godine, na svoju ruku, mimo „pravila rata“, uđem u „zabranjenu zonu“ koju su, pod svojom komandom, već tri meseca držali naoružani Albanci.
Toga dana je u Komandi OVPMB u Končulju, održana međunarodna press konferencija povodom devete godišnjice od čuvenog Referenduma Albanaca o autonomiji s pravom priključenja Kosovu.
Drugi put sam stavio „glavu u torbu“ u nedelju, 20. maja, te iste 2001. godine. Sa kolegom Skenderom Ljatifijem, dopisnik nemačkog Dojče Wele, stigao sam u komandu OVPMB u Velikom Trnovcu. Sa Ridvana Ćazimija – čuvenim komandantom Lešijjem, šefom pregovaračkog tima naoružanih Albanaca, uz Coca Colu smo razgovarali sat i po.
Taj razgovor se dogodio samo četiri dana pre nego će Ćazimija ubiti srpski snajperisti na brdu Guri Gat (Crni kamen), oko 300 metara iznad Velikog Trnovca i njegove rodne kuće.
ZAŠTO OVA „ISTORIJSKA ČITANKA“?
Nema sumnje: 20. maj 2001. godine, najvažniji je datum u srpsko-albanskim odnosima u Srbiji posle Slobodana Miloševića, jer je toga dana stavljena tačka na sukob naoružanih Albanaca i srpske policije. Istoriji ostaje da pred generacijama izmeri karakter i njegove posledice u svetlu evropskih integracija.
Kako god, u četvrtak 20. maja 2021. godine, navršilo se 20 godina od potpisivanja „Izjave o demilitarizaciji“ koju Albanci nazivaju „Končuljski sporazum“. Tim činom stvoreni su uslovi da naoružani Albanci – pripadnici OVPMB, polože oružje i da se demilitarizuje Kopnena zona bezbednosti (KZB).
Samo 11 dana kasnije, pripadnici Združenih snaga bezbednosti (ZSB), vojska i policija, posle više od šest meseci (192 dana), ušli su u kompletnu KZB, čime je okončan srpsko-albanski oružani sukob.
Da nam se, pre 20 godina, u režiji međunarodne zajednice, nisu dogodila ova dva datuma, veliko je pitanje da li bi se, kada i kako, zaustavilo krvoproliće, kakav bi danas bio odnos Srba i Albanaca i kako bi smo danas živeli.
Bavljenje ovom temom dobar je povod da bacimo pogled u istoriju, na vreme kada su se na Kosovu i Metohiji, između Srba i Albanaca, pojavile prve varnice, potom, šta nam se dešavalo kroz vekove, do toga kako je sukob dospeo na jug Srbije, u one sredine gde žive Albanci.
Nećemo i ne možemo zaobići Kosovo gde je sukob poprimio karakter i razmere pravog ratnog stanja, potom se, posle NATO bombardovanja, prelio na jug Srbije i postao najveći ispit za međunarodnu zajednicu od Drugog svetskog rata.
Na kraju, ne smemo zaboraviti: ni posle 20 godina od ovog sukoba, ni državni organi Srbije, ni nadležne institucije i ratni hroničari, ni pripadnici građanskog društva, nisu uspeli da utvrde broj i karakter ovih incidenata, broj žrtava, ranjenih, nestalih i raseljenih, i da sačine kakvu-takvu procenu materijalne štete.
U nedostatku relevantnih pokazatelja, oslonićemo se na dostupne domaće i strane izvore koji kažu: Od početka NATO bombardovanja 24. marta 1999. do kraja maja 2001. godine, (više od 26 meseci) u nemirima na jugu Srbije, pre svega u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, nastradalo je ili nestalo preko 150 pripadnika OVPMB, policajaca, vojnika i civila.
Lakše i teže povređenih bilo je preko 300, a materijalna šteta na objektima i infrastrukturi meri se milionima dolara. Istovremeno je privremeno ili trajno raseljeno nekoliko hiljada Srba, Albanaca i Roma.
Tako su ova dva datuma otvorili novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca ne samo na jugu Srbije i formulisali status albanske nacionalne zajednice u Srbiji.
JUGOSLAVIJA I KOSOVSKA DRAMA
Srpsko-albanski sukobi kroz istoriju trajali su vekovima i često prerastali u oružane. Ovaj poslednji, s kraja 20. veka, nikako ne možemo posmatrati izvan konteksta ukupnih srpsko-albanskih odnosa.
Da bi smo razumeli taj vekovni konflikt, pozvaćemo se na srpsku istoričarku Latinku Perović koja za međaše srpsko-albanskih odnosa uzima sledeće događaje:
– krvavo gušenje albanskih pobuna;
– neuspelu kolonizaciju u prvoj Jugoslaviji;
– svrstavanje Albanije na stranu fašističke Italije u Drugom svetskom rtu;
– vojna uprava na Kosovu posle Drugog svetskog rata;
– status nacionalne manjine Albanaca posle Drugog svetskog rata, iako su bili brojniji od tri naroda (Slovenci, Crnogorci, Makedonci);
– status Pokrajine za Kosovo Ustavom iz 1963. godine i pokušaj integracije u jugoslovensku državu i
– ukidanje Pokrajine i teror Slobodana Miloševića.
Kako god, situacija na Kosovu presudno je uticala na raspad Jugoslavije. Ona se nije zadenula ni juče, ni igrom slučaja. Zato je normalno da pre nego bilo šta kažemo o krizi na jugu Srbije, skrenemo pažnju na događaje koji su „proizveli“ situaciju na Kosovu i doveli do posledica koje nikada nismo učili iz istorije: do prvih demonstracija u Prištini daleke 1968. godine.
Potom je, sedamdesetih godina prošlog veka krenula agenda sahrane Socijalističke samoupravne i nesvrstane Jugoslavije. U njoj su ovim redom zapisani:
-Ustav SFRJ iz 1974.
-Smrt Josipa Broza 1980.
-Druge demonstracije na Kosovu 1981. s parolom „Kosovo Republika“.
-Memorandum Srpske Akademija nauka i umetnosti iz 1986.
-Kosovo Polje 1987. i „niko ne sme da vas bije“.
-Osma sednica Saveza komunista Srbije (SKS) 23/24. septembra 1987.
– Havarija Ustava 1988.
-Sabor Srba na Gazimestanu 1989. i
-14. Kongres Saveza komunista Jugoslavije 20-22. januara 1990.
Raspadi moćnog Saveza komunista i Jugoslavije – zemlje lidera Pokreta nesvrstanih, deo je procesa pada komunizma u istočnoj i srednjoj Evropi, koji je započeo padom Berlinskog zida 9. novembra 1989. i raspadom Sovjetskog saveza, 26. decembra 1991. godine.
Ipak treba naglasiti da je Osma sednica CK SKS kamen međaš jugoslovenske drame i poziv na sahranu Jugoslavije, koju su organizovali Slobodan Milošević, Mirjana Marković i njihovi sateliti. Tim činom je na Balkanu posejano istorijsko zlo od koga će generacije da trpe posledice.
Raspadom SFR Jugoslavije počeli su žestoki ratni sukobi posle kojih su Srbi dobili sankcije i NATO bombardovanje, a Balkan šest novih država, hiljade žrtava, izbeglica i raseljenih.
Ratovi na tlu bivše Jugoslavije, vođeni od 1991. do 1995. godine, bili su najveći oružani sukobi na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Njima je prethodila i pogodovala rovita politička klima u Istočnoj Evropi.
DESTABILIZACIJA SE „SELI“ NA JUG
Januara 1990. godine, uporedo sa transformisanjem republičkih i pokrajinskih organizacija SK, počeo je proces uvođenja višepartijskog sistema. Sve novoformirane partije, stranke i pokreti, manje više su bili nacionalni. Ova „moda“ je naravno osvojila i političke lidere albanske nacionalne zajednice.
Tri nedelje posle formiranja Stranke demokratske akcije (SDA) u Novom Pazaru, u Preševu je 19. avgusta 1990. godine, formirana Partija za demokratsko delovanje (PDD), prva partija Albanaca u Jugoslaviji sa Rizom Halimijem na čelu.
Tri dana kasnije, takođe u Preševu, formirana je nova politička organizacija – Partija za demokratsko ujedinjenje Albanaca (PDUA). Već na prvim lokalnim višepartijskim izborima u Preševu, 31. maja 1992. godine, Riza Halimi je izabran za predsednika opštine, a sve lokalne poluge vlasti pripale su Albancima.
Nova društvena i politička realnost u Preševu, na lokalne Srbe je delovala kao grom iz vedra neba. Uragan mladih političkih kadrova Albanaca, okupljenih u dvema parijama, preko noći je srušio sve norme i sva pravila političkog ponašanja koja je komunizam stvarao decenijama.
No, to je bio samo početak. Već 1. i 2. marta 1992. godine, u Bujanovcu, Preševu i Medveđi je organizovan Referendum o teritorijalnoj, političkoj i kulturnoj autonomiji sa pravom priključenja Kosovu. U albanskim izvorima ostalo je zapisano da je, od 42.000 izašlih Albanaca, njih 41.000 zaokružila referendumsko pitanje „Da“.
Bez obzira što rezultate Referenduma nisu priznali ni država ni međunarodna zajednica, oni su postali političko polazište za definisanje statusa Albanaca u Srbiji. Politički predstavnici Albanaca i danas se, u svakoj prilici, pred institucijama države Srbije i pred predstavnicima međunarodne zajednice, pozivaju na ovaj Referendum.
Kap koja je tada prelila čašu nezadovoljstva dogodila se u Bujanovcu, gde su lideri lokalnih Srba živeli kao u epskoj narodnoj pesmi. Prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, u Bujanovcu je 1991. godine, živelo 49.238 stanovnika. Albanaca je bilo 61,1 odsto, Srba 29,8 i Roma devet odsto.
No, politička struktura Srba, predvođena Ranđelom Veljkovićem (SPS), koji je deset godina u Bujanovc vedrio i oblačio, ustanovila izbornu geografiju po principu jedno selo – jedna izborna jedinica, pa je Albancima dodeljeno samo 12 od 41 mesta u lokalnoj skupštini.
Onih 29 mesta pripadala su Srbima. Ova čudna „matematika“ otklonjena je tek posle sukoba 2002. godine, na prvim višestranačkim lokalnim izborima.
Ovaj period društvene tranzicije širom je otvorio vrata procesu iseljavanja, koji je na jugu Srbije odavno bio prisutan. Od početka devedesetih godina prošlog veka iseljavanje je postalo najbolnija tema i Srba, i Albanaca, i Roma, uz napomenu da ova reč ima različito značenje za svaku od ovih zajednica.
Srbi su prodavali kuće i imanja i odlazili u Niš, Kragujevac, Beograd, Romi uglavnom na sezonske poslove u zemlje Zapadne Evrope i Skandinavije, a destinacije Albanaca su pre svih bile Švajcarska i Nemačka.
Danas je u Velikom Trnovcu, najvećem albanskom selu u Srbiji (preko 6.000 stanovnika), svaka treća kuća prazna i zaključana. Njihovi vlasnici na Zapadu već imaju potomke kojima na pamet ne pada da se vrate i žive na jugu Srbije.
REFLEKSIJE JUGOSLOVENSKE KRIZE
Da ponovimo: U oružanom sukobu na jugu Srbije, učestvovali su naoružani Albanci okupljeni u Oslobodilačkoj vojsci Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB) s jedne, i pripadnici srpske policije i jugoslovenske vojske, s druge strane.
Karakter, profil, razornu moć i posledice tog sukoba, koji je, sa manjim ili većim intenzitetom, trajao od početka NATO bombardovanja 24. marta, 1999. do ulaska Združenih snaga bezbednosti (policije i vojske), u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB) 31. maja 2001. odredila su ovi događaji:
-Raspad Jugoslavije, zemlje „bratstva i jedinstva“;
-Referendum Albanaca 2002. godine;
-Rat na Kosovu sa ogromnim žrtvama i razaranjima;
-NATO bombardovanje SR Jugoslavije.
Svi drugi događaji, svaki na svoj način, ovom ratnom mozaiku na Balkanu, samo su dodavali kockice koje su mu nedostajale. To su:
-Formiranje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) 1993. godine;
-Pregovori na Mirovnoj konferenciji u Rambujeu, 6. februara 1999. godine;
-Kumanovski sporazum, od 9. juna 1999. godine;
-Rezolucija 1244. Saveta bezbednosti UN 10. juna 1999 odine;
-Ustanovljenje Kopnena zona bezbednosti (KZB), juna 1999. godine;
-Formiranje OVPMB 6. januara 2000. godine;
-Ofanziva pripadnika OVPMB 20/21. novembra 2000. godine, i
-Potpisivanje Izjave o demilitarizaciji 20. maja 2001. godine.
Ipak, najveće posledice na ukupan život stanovnika juga Srbije ostavilo je NATO bombardovanje koje je trajalo 78 dana. Posledice ovog čina 19 zemalja NATO alijanse, precizno je, na desetu godišnjicu napada, novinarima objasnio Drakča Stanojković, načelnik Odeljenja za vanredne situacije Pčinjskog okruga:
-meta NATO bombardera bili su čak 78 civilnih i vojnih objekata
– ovi ciljevi su gađani sa 119 različitih projektila;
-11 lokacija gađano je bombama sa osiromašenim uranijumom;
-pet ciljeva su bili mete aviona sa kasetnim bombama;
-sa 40 projektila je gađano 14 radio i TV predajnika;
-stradala su 62 lica, od čega su 39 bili civili;
-lakše i teže povrede zadobili su 207 civila, vojnika i policajaca;
-oštećeno je 4.500 stambenih jedinica.
Kumanovskim sporazumom (9. jun 1999. godine) i potpisima britanskog generala Majkla Džeksonom, general vojske Jugoslavije Svetozara Marjanović i general srpske policije Obrada Stevanovića, stavljena je tačka na NATO bombardovanje.
Prvo i osnovno – sporazumom je Miloševiću dat rok od 11 dana za povlačenje kompletnog sastava vojske i policije sa Kosova. Potom je, na teritoriji Srbije i Crne Gore, uz administrativnu liniju sa Kosovom, formirana Kopnena zona bezbednosti (KZB) – zaštitni pojas u širini od pet i dužini 402 kilometara. Na teritoriji opština Bujanovac i Preševo, taj pojas je bio dug 90 km.
Sledećeg dana, 10. juna 1999. godine, članovi Saveta bezbednosti UN, izglasali su Rezoluciju 1244. kojom je odobreno međunarodno vojno i civilno prisustvo u Saveznoj Republici Jugoslaviji i uspostavljena privremena administrativna misija UN na Kosovu sa zadatkom da vrši civilne administrativne funkcije.
KOPNENA ZONA EPICENTAR SUKOBA
Od početka NATO bombardovanja, a posebno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, broj incidenata na jugu Srbije značajno je uvećan, a sa njima i broj žrtava. Razlog je jednostavan: jedni naspram drugih, bili su pripadnici srpske policije i vojske s jedne, i naoružani Albanci s druge strane, kojima je pristizala sve veća pomoć od tek rasformirane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).
Ukupnu lošu situaciju pospešila je činjenica što su, prilično jake snage srpske vojske i policije, koje su povučene sa Kosova, bile stacionirane neposredno uz Kopnenu zonu bezbednosti, koju su, kontrolisali pripadnici KFOR, ali su je polako ali sigurno, osvajali naoružani Albanci.
Zbog toga su, u veoma napetoj situaciji, obe strane čekale i najmanji povod za razmenu vatre. Iz tih razloga je situacija na teritoriji opština Bujanovac i Preševo, od početka jeseni 2000. godine, prerasla u pravi ratni poligon na kome su se smenjivale akcije obeju strana.
U jednoj takvoj akciji, 26. januara 2000. godine, u selu Dobrosin, 16 km zapadno od Bujanovca, uz samu administrativnu liniju sa Kosovom, došlo je do žestokog sukoba grupe naoružanih Albanaca sa policijskom patrolom. U okršaju su nastradali meštani, braća Isa i Šaip Saćipi. Na njihovoj sahrani pojavila se grupa od oko 150 uniformisanih i naoružanih mladića sa oznakama na kojima je pisalo „Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca OVPMB“
Toj paravojnoj formaciji, koja se prvi put pojavila u javnosti, uz pomoć instruktora sa Kosova, za kratko vreme pristupilo više stotina uglavnom mladih ljudi ne samo iz sela uz administrativnu liniju. Tako je, za svega nekoliko dana, OVPMB pod kontrolu stavila svako albansko selo u Kopnenoj zoni bezbednosti.
Nekoliko dana kasnije albanski izvori sa Kosova potvrdili da je u Dobrosinu formirana Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca. Za komandanta Glanog štaba postavljen je Šefket Musliu zvani Adžija, iz sela Končulj kod Bujanovca, a za zamenike Sami Azemi za Bujanovac i Mustafa Šaćiri za Preševo.
Od tada naoružani Albanci nisu birali koga će, kada i gde napasti. Tako su, 29. februara 2000. godine, na putu Lučane – Dobrosin, napali vozilo Ujedinjenih nacija, na kome je bila vidno istaknuta UN zastava. Međunarodni posrednici, Francuz Marsel Grogan i Rus Vladimir Azarov, spasili su se u oklopnom vozilu.
Crvena linija i dan „D“ u ovom sukobu bili su masakriranje trojice srpskih policajaca na padinama Dobrosina, u velikoj ofanzivi preko 500 pripadnika OVPMB 21. novembra 2000. godine. Posle pet dana mučenja, unakažena tela Duška Gligorića (1960), Duška Đokovića (1978) i Cvetana Jovanova (1965), KFOR i Međunarodni Crveni krst predali su srpskim vlastima.
Sutradan je sa teritorije Kosova u KZB ušlo oko 1.000 bivših pripadnika OVK. U novonastaloj složenoj situaciji, sve policijske patrole su se povukle sa svojih položaja, a kompletnu kontrolu nad KZB na teritoriji opština Bujanovac i Preševo, preuzeli su pripadnici OVPMB.
Posle ovog čina u Srpsko-albanskim odnosima na jugu Srbije, više ništa nije bilo kao pre.
NA PUTU KA POLITIČKOM REŠENJU
U Beogradu je narod 5. oktobra 2000. godine rekao svoje. Dva dana kasnije kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunca izabran je za predsednika Jugoslavije, a 24. oktobra izabrana je Prelazna vlada koju su činili DOS, SPS i SPO. U takvim okolnostima nove vlasti u Beogradu su odlučile da formiraju Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu.
Koordinaciono telo je formirano 16. decembra 2000. godine, u Bujanovcu, na zajedničkoj sednici Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Republike Srbije. Njegov osnovni zadatak je bio „usklađuje državne mere i aktivnosti na rešavanju krize izazvane upadom naoružanih Albanaca u Kopnenu zonu bezbednosti“.
Mesec i po kasnije, predsednik Koordinacionog tela Nebojša Čović, u javnost je izašao sa Planom i programom za rešenje krize, koji je u javnosti dobio ime „Čovićev plan“.
Suština ovog plana svodila se na „rešenje krize mirnim putem“ uz prisustvo predstavnika međunarodne zajednice“ i „integraciju Albanaca u politički sistem zemlje“, uz poštovanje njihovih građanskih i ljudskih prava u skladu sa evropskim standardima“.
Politiku novih demokratskih vlasti u Beogradu, brzo su prepoznali Evropska unija i vlade brojnih zemalja, velike i značajne međunarodne organizacije, pre svih OEBS i organizacije građanskog društva.
Sa pojačanom i diplomatskom aktivnošću, kao i inicijativama službenog Beograda i tek formiranog Koordinacionog tela, očekivalo se da će i naoružani Albanci bar malo amortizuju svoje akcije. No, ono o čemu se šuškalo i obistinilo se – tog proleća na jugu Srbije stanje je postalo zabrinjavajuće.
DEMILITARIZACIJA I KRAJ SUKOBA
U maju iste godine, najviši predstavnici međunarodne zajednice (NATO, KFOR, UNMIK), uspeli su da ubede komandante OVPMB da stave svoje potpise na dokument o trajnom prekidu vatre, koji je nazvan „Izjava o demilitarizaciji“. Taj istorijski čin dogodio se 20. maja 2001. godine, u Končulju, rodnom selu Šefketa Musliua, glavnokomandujućeg OVPMB.
„Izjavu o demilitarizaciji“, koja je podrazumevala razoružanje i raspuštanje OVPMB, potpisali su komandant Šefket Musliu i njegovi saradnici, komandanti sektora centar i jug, Ridvan Ćazimi i Mustafa Šaćiri. Izjavu je, u svojstvu svedoka, potpisao i holandski diplomata Šon Saliven, šef NATO kancelarije u Beogradu.
Potpisivanje „Izjave o demilitarizaciji“ jedan je on najznačajnijih događaja u novijoj istoriji srpsko-albanskih odnosa. Da se ovaj čin nije dogodio, pitanje je kako bi se dalje odvijao srpsko-albanski konflikt, kuda bi nas to odvelo i šta bi smo danas imali na ovim prostorima.
Potom je iz Koordinacionog tela je 21. maja 2001. godine, upućeno pismo Piteru Fejtu, ličnom izaslaniku generalnog sekretara NATO, u kome je rečeno da se garantuje opšta amnestija za sve pripadnike OVPMB „koji polože i predaju oružje, municiju, uniforme i svu opremu koju poseduju“.
Nakon svega, usledila je operacija ulaska u Kopnenu zonu bezbednosti. Akcija je počela u ranim jutarnjim satima 31. maja, a završena do 12.00 časova, kada su srpske snage bezbednosti, pod komandom general-potpukovnik Vojske Jugoslavije Ninoslava Krstića, izašle na administrativnu liniju sa Kosovom i susrele se sa komandantima KFOR.
Pripreme za ulaska u KBZ, pratila je živa vojna, politička i diplomatska aktivnost. Najčešći partneri Nebojši Čoviću, predsedniku Koordinacionog tela i generalu Ninoslavu Krstiću bili su: Karlo Kabiđozu, italijanski general i komandant KFOR, Piter Fejt, specijalni izaslanik generalnog sekretara NATO Džordža Robertsona, Šon Saliven, šef NATO kancelarije u Beogradu, Stefano Sanino, šef Misije OEBS u Beogradu, Vilijam Montgomeri ambasador SAD i Čarls Kraford, ambasador Velike Britanije u Beogradu.
SUKOB JE ZAVRŠEN – POČINJE NOVI ŽIVOT
Ulaskom Združenih snaga bezbednosti u Kopnenu zonu, država Srbija je ponovo uspostavila suverenitet na delom svoje teritorije u opštinama Bujanovac i Preševo. Taj čin je omogućio da uz pomoć međunarodnih subjekata, istovremeno počne borba za bolji kvalitet života građana svih zajednica, posebno borba za uključivanje Albanaca u institucije sistema.
U tom kontekstu opravdano je postaviti pitanje kakav bi bio rasplet krize u Preševu, Bujanovcu i Medveđi i kakav bi danas bio život građana, Srba, Albanaca, Roma… da nije bilo velike podrške i pomoći međunarodne zajednice.
Tokom i neposredno po okončanju sukoba, Bujanovac i Preševo bile su česte stanice ambasadorima brojnih zemalja koje su na razne načine pomagale ukupni razvoj juga Srbije. To se pre svega odnosi na SAD, Veliku Britaniju, Nemačku, Francusku, Švajcarsku, Norvešku Japan…
Od uspostavljanja mira na jugu Srbije, Vlada Srbije preko Koordinacionog tela, brojne međunarodne organizacije i razni donatori iz sveta, programima i projektima, izuzetno su podstakle privredni i ukupni razvoj juga Srbije. Tako je, do 2012. godine iz Budžeta Srbije prebačeno 10.733.094. 846 dinara, odnosno 72,7 miliona evra po tadašnjem kursu.
U istom periodu, od poreskih obveznika iz sveta, doznačeno je oko 145 miliona evra. Pa, kada ispod svega podvučemo liniju, dolazimo do podatka da su, za tih 12 godina, Srbija i svet pomogli jug sa oko 218 miliona evra.
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) stigla je u Beograd januara 2001. godine nakon poziva Vlade SR Jugoslavije i od samog početka se aktivno uključila u rešavanje aktuelnih problema u zemlji, a na jugu Srbije posebno, otvaranjem kancelarije u Bujanovcu decembra iste godine.
Tim činom Jugoslavija je počela da primenjujemo međunarodne standarde u kontroli naoružanja, policiji, sektoru obezbeđenja, upravi, obrazovanju, razvoju medija, zaštiti životne sredine, vladavini prava, ljudskim pravima i borbi protiv svih vidova diskriminacije.
Dolazak OEBS bio je signal i za druge međunarodne organizacije čija nam je pomoć bila neophodna. Jedna po jedna otvarane su kancelarije u Beogradu, pre svih Evropske unije i njenih organizacija, a potom i mnogobrojnih razvojnih, humanitarnih i organizacija civilnog društva.
Prve, veoma značajne iskorake i projekte OEBS je napravio u tesnoj saradnji sa Vladom Srbije i Koordinacionim telom za jug Srbije, bez kojih nije bilo moguće bilo šta raditi na miru i pomirenju. Ti projekti su:
– Stvaranju jedinica multietničke policije i uključivanje oko 300 mladih Albanaca u policijske snage;
-transformacija državnim medija pod kontrolom lokalnih vlasti i razvoj privatnih;
-pripreme i organizacija tako neophodan popis stanovnika koji je, zbog sukoba na jugu Srbije, odložen u aprilu 2002. godine, i
-organizacija prvih lokalnih višestranačkih izbora u Bujanovcu, Preševu i Medveđi.
Te godine, zahvaljujući popisu, napokon smo, prvi put posle 1981. godine, saznali koliko nas je tačno. Savezni zavod za statistiku je saopštio da Bujanovac, Preševo i Medveđa imaju ukupno 88.966 stanovnika, odnosno, Bujanovac 43.302, Preševo 34.904 i Medveđa 10760. U sve tri opštine Albanaca je bilo 57.595 (64,74 %), Srba 24.929 ( 28,02 %), Roma 4.297 (4,83 %) i ostalih 2.145 (2,41 %).
U jednoj opsežnoj analizi Opštinske uprave u Bujanovcu iz 2016. godine, čiji je autor Šaip Kamberi, stoji da je po njihovim pokazateljima u inostranstvu tada bilo oko 13.000 Albanaca iz Preševa, 11.000 iz Bujanovca i oko 3.000 iz Medveđe.
Tako su, tek završetkom popisa, stvoreni elementarni uslovi za održavanje vanrednih lokalnih višestranačkih izbora, koji su održani 28. jula 2002. godine.
U Bujanovcu, za predsednika opštine, građani su izabrali diplomiranog pravnika Nagipa Arifija, kandidata Partije za demokratsko delovanje (PDD). On je, sa 11.399 odnosno 53,18 odsto glasova, pobedio profesora Novicu Manojlovića, kandidata „Koalicije za Bujanovac“, koji je osvojio 45,35 odsto glasova upisanih birača. U Preševu i Medveđi izabrani su dotadašnji predsednici Riza Halimi i Slobodan Drašković.
U lokalnom parlamentu od 41 mesta, Albancima je pripalo 23, a Srbima 18. Prvi put u istoriji Bujanovca Albanci su imali parlamentarnu većinu i svog čoveka na mestu predsednika opštine, što su lokalni Srbi dočekali velikim protestima i „na nož“. Raspored snaga u Skupštinama opština Preševo i Medveđa ostao je isti s obzirom da su Preševu Albanci činili većinu od 89,1, a u Medveđi Srbi 66,6 odsto.
Lokalni izbori za ove tri opštine, organizovani po proporcionalnom sistemu, ukinuli su dugogodišnju dominaciju lokalnih Srba, koji su „pakovanjem“ izbornih jedinica, stvorili sistem apsolutne nadmoći nad Albancima.
Međutim, kakvu takvu harmoniju i nagoveštaj novih odnosa, donekle je, narušila izgradnja Vojne baze „Jug“ novembra 2009. godine, najveće i najmodernije u regionu. Baza kapaciteta 1.000 vojnika, sa najmodernijom opremom i pratećim službama, instaliranom na 35 hektara, udaljena je oko 10 km od administrativne linije sa Kosovom, 40 km od američke baze Bondstil kod Uroševca, 30 km od granice sa Severnom Makedonijom i 90 km od granice sa Republikom Bugarskom.
INTEGRACIJA ALBANACA U INSTITUCIJE SISTEMA
Bilo je potrebno samo nekoliko meseci i nekoliko poteza međunarodnih organizacija, OEBS pre svega, pa da se situacija u Bujanovcu, Preševu i Medveđi promeni iz korena. Nacionalno mešovite patrole policije, reorganizacija medija, a posebno popis stanovništva i prvi lokalni višestranački demokratski izbori, pokazali su da se u ovoj mešoviti sredini može drukčije da radi i bolje živi.
Ukupnom boljem statusu Albanaca kako u Srbiji, tako i regionu, doprinelo je formiranje Nacionalnog saveta albanske nacionalne zajednice. Ovo telo, koje je, od osnivanja u konstantnom sukobu sa službenim Beogradom, napravilo je brojne pomake u svakoj od četiri oblasti za koje je nadležno: kulturi, obrazovanju, informisanju i službenoj upotrebi jezika i pisma.
Samo na pitanju priznavanja fakultetskih i drugih diploma sa Kosova, zahvaljujući izgaranju Nacionalnog saveta, godinama su angažovani OEBS, Vlada Srbije, nekoliko istaknutih univerziteta i Koordinaciono telo za jug Srbije. Na žalost, ovaj problem još nije doveden do kraja i po svoj prilici će biti rešen pred institucijama Evropske unije u Briselu.
Zahvaljujući svim ovim subjektima, u Bujanovcu je, udruživanjem sredstava, 1. oktobra 2011. godine, otvoreno Odeljenje Ekonomskog fakulteta iz Subotice, na kome se nastava drži dvojezično. Fakultet je ove godine upisao 11-u generaciju, a diplome je steklo preko 300 Srba, Albanaca Roma iz ovog dela Srbije.
Takođe su značajni pomaci učinjeni na planu obezbeđenja udžbenika na maternjem jeziku za Albance – učenike osnovnih i srednjih škola. No, uz osnovno i ključno pitanje individualnih i kolektivnih sloboda i prava, za Albance juga Srbije je i dalje najbolnije pitanje integracija u institucije sistema države Srbije.
U jednoj detaljnoj analizi Opštinske upravu u Bujanovcu iz 2016. godine, čiji je autor istaknuti albanski intelektualac i sadašnji narodni poslanik Šaip Kamberi, stoji da je u lokalnim organima uprave u Bujanovcu, Preševu i Medveđi bilo zaposleno 1.522 lica. Od toga je Srba bilo 836 (54,9 %), Albanaca 634 (41,66 %) i Roma 42 (2,76 %).
Ove podatke skoro da je neumesno komentarisati, mada su oni u državnim službama (policiji, pravosuđu, katastru, zdravstvu) i državnim javnim preduzećima (PTT, Telekom, Železnica, Elektroprivreda …) još gora.
Isti izvor na kraju kaže, da je te 2016. godine, u oba sektora bilo 5.213 zaposlenih. Od tog broja Srba je 51,3, Albanaca 47,2 i Roma 1,2 odsto.
Zato su Albanci, od završetka sukoba 2001. godine, koristili svaku priliku da javno, usmeno ili pismeno, domaćoj i svetskoj javnosti, pošalju jasnu poruku o svom položaju i da se pri tom pozovu na domaća ustavna i zakonska načela, a posebno na međunarodne standarde i prava nacionalnih manjina.
U čitavom registru dokumenata do tada adresirani vlastima u Beogradu, Briselu, Vašingtonu, Beču, Londonu… izdvojićemo takozvani „Plan od sedam tačaka“. Taj dokument je nastao još 2013. godine, a njegov puni naziv je „Neophodne mere za afirmaciju prava Albanaca u Preševskoj dolini“.
Dokument od oko 15.000 karaktera upućen je na mnoge domaće i strane adrese, a na preporuku Koordinacionog tela, Vlada Srbije ga je usvojila 4. juna 2013. godine. Najkraće, šta se njime traži?
- Potpuna integracija Albanaca u institucije sistema proporcionalno učešću u broju stanovnika;
- Ostvarivanje pune bezbednosti koja podrazumeva potpunu, bezuslovnu i nesmetanu slobodu kretanja;
- Brži ekonomski oporavak triju opština;
- Službena upotreba jezika, pisma i simbola na bazi međunarodnih konvencija;
- Decentralizacija pravosuđa;
- Puna afirmacija položaja i uloge Nacionalnog saveta na polju obrazovanja, kulture i informisanja , i
- Podizanje zdravstvene zaštite na nivo potreba stanovnik opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.
Danas u Bujanovcu, Preševu i Medveđi skoro da nema političkog skupa na kome se ne pominje „Plan od sedam tačaka“, i na kome se,pre svega od Beograda i Brisela ne traži odgovor na pitanje o sudbini ovog dokumenta.
O tome, nekom drugom prilikom, a na pitanje koje nam se stalno nameće – kuda i kako dalje, i za čijim delotvornim odgovorom danas tragaju i Srbi i Albanci, i naše komšije i veliki deo međunarodne zajednice, ovo će biti dovoljno makar za početak.
„Jedini način da Srbi i Albanci izađu iz začaranog kruga sukoba i podozrenja jeste da shvate da im je geografija sudbina, odnosno da ona nije samo nužnost koja nalaže da žive jedni pored drugih već i prilika da žive jedni sa drugima, te da se mudrost i vitalnost jednog naroda ne meri ostvarivanjem samo svojih interesa na štetu drugih, nego omogućavanjem da i susedni narodi ostvare svoje interese“, kaže Dragan Štavljanin, novinar Radija Slobodna Evropa i zaključuje: „Tek tada će pogrdna imena „šiptari“ i „Škije“ dobiti isključivo folklorno značenje.
Šta god i kako god bilo sutra, treba sve učiniti da rasplet našeg sukoba, ovakav ili onakav, bude miran, demokratski, bez krvi, uz prisustvo i na principima najviših standarda Evropske unije.
Kakvi god bili svet i Evropa, istorija nas uči pobedi razuma. A to znači da će sutra i Srbi i Albanci i svi narodi Balkana živeti u jednoj državi koja će se zvati Evropska unija.
Što pre, to bolje.
Autor: Radoman Irić
* * *
NAPOMENA:
U predgovoru najavljene knjige ugledni srpski novinar Vukašin Obradović, nekadašnji predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), napisao je:
Neprocenjiva vrednost ove knjige je što do detalja, faktografski, bez suvišnih objašnjenja, opisuje jedan od najvažnijih događaja u novijoj istoriji Srbije nakon petooktobarskih promena.
Knjiga dobija na dodatnom značaju jer se pojavljuje u vreme kada pregovori između Srba i Albanaca ulaze u veoma osetljivu fazu.
I zato, za sve one koji budu želeli da reše Gordijev čvor srpsko-albanskih odnosa, ova knjiga biće obavezno štivo.
