Svetleći paradajz

49

Napisah u jednom od prethodnih tekstova da ćemo uskoro imati u mesarama akciju „šunka za 80 dinara“. Kupci su već godinama sumnjičavi na (ne)kvalitet mesa i mesnih prerađevina, mada ni voće ni povrće ne uliva previše poverenja.

U medijima se povremeno pokrene tema kvaliteta i porekla hrane, naravno, bez ikakvog većeg efekta. Kontrola inspekcija je pokazala da četvrtina prehrambenih proizvoda nema ispravnu deklaraciju, a dvadeset odsto nema jasan podatak o roku trajanja. Svedoci smo da nam često Rusija, ali i neke zemlje EU vraćaju voće, povrće i meso namenjeno izvozu, upravo zbog nedostatka dokumentacije i kršenja procedura.

Da li je šnicla stvarno šnicla, a pljeskavica stvarno meso, ostaje na krajnjem potrošaču da oceni i proceni. Još se za vreme one „goleme države“ SFRJ manje-više znalo da u paštete, kobasice i viršle ide meso najslabijeg kvaliteta. Šta ide danas, ne smem ni da pomislim. Slična situacija je i sa raznim grickalicana, čokoladama i slatkišima. Što bi rekao moj komšija „Ovaj gazirani sok, bre, em da ga piješ, em je dobar odvijač za zavrtnji!“

Nema sumnje ni da postoji dosta kvalitetne hrane, a naročiti ovde na jugu postoji tradicija proizvodnje sira,razne zimnice kao i rakije. Ipak, sve manje ljudi se bavi poljoprivredom, a nisu ni retkost delimično ili potpuno napuštena sela. Iz tog razloga u marketims imamo samo uvozni beli luk, koji je cenom jednak  kilogramu mesa.

I kad smo već kod komšiluka, komšinica se žali “ Tugo, kupi ovaj paradajz, on narandžast, nikakav, da neje radioaktivan?!“ – „Ma nije, rekoh, slobodno jedite, ništa vam neće biti – ionako živimo pod Pljačkovicom.“

Ivan Trajković