Tri slike i prilike Vranja

462

Slika prva

Pođem u prodavnicu koja je, gle čuda, nasred ulice Bore Stankovića. Rekoh, pa dobro, privodi se kraju, malo ima prašine, ok. Dođem do ulaza u ulicu – blato na sve strane, a i da nije blato, građevinske mašine ko usred gradilišta. A i jeste gradilište. Uz sve to, na svakih par metara rupa i to tri puta tri. Ništa, rekoh, ima u Vranju i drugih prodavnica. Jedan od radnika, stariji čovek, mi dobacuje „Brače, ič ne poodi navamo, ako nemaš gumene čižme, podebele!“ I na kraju, nisam našao šta mi je trebalo.

Slika druga

Idem tako ulicom oko ponoći gledam svoja posla (zapravo, gledao sam na telefonu koliko čitalaca ima moj novi feljton na Al Jazeera Balkans) kad odlednom, prema meni leti kiša limenki, doduše praznih. Pogledam, na klupici nekoliko srednjoškolaca i nekoliko devojaka. „Jao, izvinite, nismo hteli, mi mislili jedan naš drugar…“ Pa šta radite tu?- pitam ja. „Pa evo, kafići rade do jedanaest, pa sedimo posle ovde, pijemo pivo. Hoćete i vi jedno?“

Slika treća

Preko trideset stepeni u hladu. I ovaj put (po mom običaju) idem i kuckam na telefonu, kad komšinica mi dobacuje: „Dođi komšijo, ti si novinar, da slikaš, napravimo si bazen“ kaže sva ponosna. Opa, reko, odakle pare, ima se može se. „Ma jok, nego onaj temelj što počnamo taman je za bazen“ Pogledam, ono stvarno – nedovršeni temelj, preko folija, voda – i eto bazen. Pa kako ćete vodu da zamenite? „Au, komšijo, u pravu si – toj nesmo se setili!“

Ivan Trajković