Nekada sam najviše na svetu volela da pišem praznične čestitke, volela sam i pozdrave, čestitke i želje na radiju, volela sam poklone da kupujem i pakujem, volela sam sve što donosi radost, sve što obećava bolje, volela sam pomisao da želje postoje da bi se ostvarile. Danas, kada sam zagazila u petu deceniju života, živim u nadi da se ništa neće desiti, jer se desilo toliko u ovih par godina za nama da je dosada postala blagoslov kome težim.
Pandemija, pa vakcina koja je doživljena ne kao spas nego kao nova vrsta pandemije, pa onda rat koji još traje, a mi se pravimo kao da se ne dešava, a onda su počeli da odlaze previše njih i prebrzo za moj ukus. Otišli su ljudi iz mog života jer im se nije dopalo kako se tu funkcioniše, a otišli su i sa ovoga sveta … boleli su me i bole odlasci i jedni i drugi, priznajem.
Pretpostavila sam pre dve godine da će proći ta najgora pandemična godina, te da će onda biti bolja nova i nisam dala da mi niko uskrati period kada mi novogodišnja jelka sija kao ciganska snaška (izvinjavam se snaškama pripadnicama romske nacionalne manjine ako su me drugačije shvatile, ali ovo je kompliment), kad trošim pare koje realno nemam jer osmeh kada najbliži vide iznenađenje nema cenu, ali ispostavilo se da je pretpostavka majka zajeba.
Onda se desila i ona posle nje, ista meta isto rastojanje, počelo je sa vakcinama završilo se sa gubitkom onih koji su se protivili istoj, ali i onih za koje sam pretpostavljala da nikada neće izgubiti bitku s bolešću. Dakle majka zajeba, sećate se.
Ove godine sam toliko umorna od svega i od svih, da sam jedva smogla snage da ukrasim jelku kako bi detetu priredila radost, jer ispred njega su tek decenije pretpostavki da nova godina donosi nove radosti, ja već mogu da naslutim da sa tom novom dolaze nova sranja.
Ja sam iz kuće ponela lepo vaspitanje, iako mnogi u ovom trenutku ne veruju u ovo što čitaju, ali o definiciji lepog vaspitanja drugom prilkom. Kad imam neki problem sa ljudima, pa i sa životinjama ja uvek pođem od sebe, da vidim gde sam pogrešila pa da nešto menjam jer za dobro i loše uvek je potrebno dvoje (najmanje), a bar jedno da grešku uvidi.
I polazim ja tako od sebe ovih dana, ne samo da polazim nego hodam i ne mogu da stanem i bojim se da ću početi i da trčim koliko je situacija zajebana.
Poslovno moj greh broj jedan početkom ove godine su bile urnebesne provale na temu nakaradnih ukrasa u gradskom parku, što je gradonačelnik Vranja dr Slobodan Milenković shvatio toliko lično da mislim da bi ga manje bolelo da sam rekla da mu je žena ružna (a daleko je od toga). Kriva sam jer nisam procenila oskudno posedovanje smisla za humor, pa sam verovatno povredila čoveka, sa druge strane sve i što mi je dioptrija velika, slepa kod očiju nisam i ne mogu da poreknem da su bili ružni, sa sve onom jezivom princezom, debelim sneškom i čudnim prikazom svetlećeg falusa na sred parka. Dobro je pa ih ove godine nema, možda je još neko u ovoj priči pošao od sebe.
Drugi zajeb mi je bio što sam u vreme nekih pokušaja protesta nezadovoljnih građana pomislila da je dovoljno da budem ono što jesam, novinar, ali sam onda ukapirala da je novinarstvo u Srbiji umrlo, te da mu mi novinari sada dođemo kao Topalovići i samo sahranjujemo ostatke nekadašnje časne profesije. To je što se tiče polaska od sebe, a ako treba da kažem neku lepu reč o takozvanim nezadovoljnim građanima i snazi njihovih protesta, onda su i ukrasi u parku avangarda kojoj nisam dorasla.
Bilo je još zajeba, ali sve se svodi na to da nisam umela da ćutim i ućutim kada treba, tako da su se zajebi nizali jedan za drugim. No, dobro ako je do mene ja sam ispovedala grehe svoje, satirično kako je i red, a šta ćemo sa grehovima vašim, sa večito gladnim sujetama i neiživljenim mladostima?
Želim da pretpostavim da će sve proći i da će doći bolji dani, ali zajeb je u tome što bolji dani ne mogu pobediti loše ljude, tako da ponovo zajeb. Izvinjavam se zbog ovog optimizma, ali nismo slepi ni glupi (valjda).
Uprkos svom otporu, ne mogu a da vam ne poželim lepe praznike, želim vam da shvatite da je život lep i kada ga delite, nije dovoljno samo da ga živite. Probajte da ne pretpostavljate nego da postavljate više standarde i uvek pođite od sebe, tamo bar znate sa kim imate posla.
A ja, ja ću se već nekako snaći, ako ništa drugo uvek uspem da se malim stvarima bavim na veliko.
Jelena Stojković
