U nedelju, 20.avgusta 2023, navršava se četrdeset i pet godina od smrti heroine ljudskog
roda, Diane Budisavljević, rođene Obexer. Ljudi vole da se kaže kako je ona bila Austrijanka iz Insbruka, katolikinja, iz velike ljubavi udata za Srbina iz Hrvatske. Drago nam je što je jedna gospođa takvog kova rizikovala život, svoj i svojih saradnika, dok je iz logora NDH spašavala decu, ponajviše srpsku, koja su s Kozare odvođena da živote skončaju u Jasenovcu, Sisku, Jastrebarskom i Staroj Gradiški.
Donja Gradina, likvidacioni centar logora Jasenovac i najveće dečije groblje na svetu, bilo bi bogatije za dvanaest hiljada grobova da nije bilo ove žene. U isto to vreme, njen sunarodnik, Amon Leopold Göth, kao visoki SS funkcioner, bio je upravnik logora u Plašovu, predgrađu Krakova. Zatvorenike je ubijao iz sporta i nakon rata je osuđen na smrt vešanjem zbog smrti više desetina hiljada ljudi. Pamtite ga iz filma Šindlerova lista, gde ga je maestralno odglumio Ralf Fajns. Pitate se sada zašto sve ovo pišem? Zato, što su Diane i Amoni živeli na našim prostorima tokom svih velikih stradanja, kojih nam je novija istorija, nažalost, puna. Ona o kojoj možemo da govorimo kao direktni učesnici ili nemi posmatrači, nesamo da je saznajemo iz knjiga. Za Srbe, akcija Oluja je najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata. Za Hrvate, Oluja je konačna pobeda nad srpskim agresorom. Zločinci su odmah prepoznati, njihovi i naši, sudilo im se ili se to pokušavalo, osuđeni su ili oslobođeni krivice, zajedničko im je to što su, svi od reda, od strane glasne većine svojih sunarodnika slavljeni kao heroji. Pesme, spomenici, murali, u čast zločinaca-junaka, i danas pričaju o toj prošlosti, održavajući živima narative koji se podmuklo i sistematski instrumentalizuju od strane političkih i ekonomskih elita, čineći tako oprost, ne zaborav, skoro pa nemogućim.
Svaka nesrećna balkanska nacija ima svog Amon Leopold Göth – a, da prstom upire u njega i koristi ga kao školski primer zla, sa kojim se poistovećuju svi pripadnici naroda u čije ime je činio zločine. I,prosudite sami kako nam je. Koliko daleko smo dogurali zazirući od svih Hrvata zbog Anta Gotovine, svih Bošnjaka zbog Nasera Orića, svih Albanaca sa Kosova i Metohije zbog Ramuša Haradinaja. Grcamo u vilajetima tranzicije ili već uznapredovalog liberalnog kapitalizma, i mi i oni, sluđeni naporima da preživimo i živimo nekakav život dostojan čoveka, a kada, na trenutak samo zastanemo premoreni od jurcanja u krug, i upitamo se: zašto smo siromašni, zašto nam mladi odlaze, zašto ljude lečimo sms porukama, zašto sa fakultetom radimo na građevini, zašto se starlete i kriminalci nude kao uzori deci, zašto smo depresivni, zašto pijemo, zašto, zašto, zašto…odnekud se pojavi hologram konsenzusom definisanog Amon Leopold Göth – a i naprasno se setimo da nas je narod iz koga je taj đavo lično, ponikao, prokleo jednom za svagda, zato što smo bolji od njih, pametniji, uspešniji u sportu, jer nisu mogli da otmu baš svu zemlju na kojoj smo živeli vekovima, jer smo izabrani od Svevišnjeg, jer smo, eto tako, drugačiji od njih,patriciji nad plebejcima. Pitam se, šta bi bilo kad bi bilo da smo, umesto traženja i pronalaženja Amon Leopold Göth – a, uložili napor da nađemo Dianu Budisavljević? Sve male, hrvatske, bošnjačke, albanske i srpske Dianine duše, koje su, rizikujući svoje živote, krile pripadnike zločinačkog naroda na koje su njihovi generali vodili vojske.
Čula sam dve priče: od taksiste u Sarajevu, koji je u sred opkoljenog grada mesecima čuvao vojnika JNA u svojoj kući, dok nije bilo bezbedno da ode. I kako ga je taj vojnik, tada još dete, decenijama posle rata pronašao u istom gradu i kako su obojica zagrljeni plakali na sred Baščaršije.
Druga priča je o mladoj mami, muslimanki, koja se porodila u skloništu, pa je, kad je nestalo hrane za nju i bebu, odlučila da izađe na svetlo dana, po cenu života. Kroz snajper ih je video Srbin, njen školski drug i odveo ih na Pale, u bolnicu, braneći ih životom. U bratoubilačkom ratu, kakvi su bili ratovi na teritoriji SFRJ, bilo je teško biti Diana Budisavljević. Jer zlo, veliko kakvo je bilo, podeljeno je na ravne časti među narodima, koje je do tada spajala ideologija bratstva i jedinstva. Kada su ovu ideologiju svetlog i svetog imena, zamenile nacionalističke ideologije (u najstrašnijem smislu te reči) i težnje za ponovnim kristalisanjem nacionalnih država i njihovih novostvorenih političkih (čitaj: ekonomskih) elita, uz instrumenalizovanje religijskih i svih drugih razlika, verujem da je svetli duh Dianin ostao zbunjen i poražen.
O Amonima zaraćenih balkanskih naroda pričalo se i pisalo svakodnevno, jer je trebalo pravdati sopstvena nečoveštva nečoveštvima drugih. O Dianinoj deci se šaputalo, i danas se šapuće, jer ruše sliku nakaradnog i nepravednog, a profitabilnog sveta, koji može opstati samo ako je mržnja veća od ljubavi. Sigurna sam da je još mnogo divnih, ljudskih priča ostalo neispričano. I nadam se da će se njihovi akteri i svedoci osmeliti da ih kažu. Mogu ja da počnem od jedne svoje, u kojoj su ulogu Diane Budisavljević tumačile moje kolege Hrvati i Bošnjaci, koji su u Sarajevu telima stali u moju odbranu, kada je čika iz džipa krenuo na mene sa pitanjem šta tražim u zemlji koju su moji sunarodnici ubijali.
Budite hrabri kada pričate o veličini i lepoti onih koje i danas mnogi zovu neprijateljima. AmonLeopold Göth je bio i ostao zločinac, prepoznat kao takav i od zemlje iz koje je potekao. I ne treba mu davati više mesta u budućnosti koju zajedno treba da stvaramo. O Diani Budisavljević, decenijama se ćutalo, umrla je zaboravljena i sama. Nemojte da Diane sa naših prostora toliko dugo čekaju na svoju vreme i svoju priliku da nas učine boljima. Nemamo vremena za to. Za moju generaciju, možda je kasno da shvati. Za generaciju moje ćerke, ljubav je jedini način da,uz uzajamni oprost i razumevanje, najzad krenemo dalje.
Autorka: Milica – Anđelković – Jovanović
