“Umoran sam, šefe.
Umoran od putovanja,
usamljen kao vrabac na kiši.
Umoran od usamljenosti,
jer nemam nikoga da mi kaže
odakle dolazimo,
gde mi to idemo
i zašto.
Ali najviše,
umoran sam od ljudi
koji su loši jedni prema drugima.
Umoran sam od bola
koji stalno osećam i čujem oko sebe.
Previše ga je.”
Ovo je slobodan prevod čuvene replike iz filma “Zelena milja”, rađenog prema istoimenoj knjizi Stivena Kinga.
Božji čovek, anđeo, dete u telu ogromnog Afro-amerikanca, Džon Kofija (čita se kao kafa, ali se ne piše tako), izgovara je na samom kraju filma, pre pogubljenja na električnoj stolici, za zločin koji nije počinio.
Uprkos šansi da živi, on bira smrt, jer su ga čuda koja je činio hodajući tom velikom zemljom od jednog mesta do drugog, kao maslačak lišen sećanja na biljku sa koje je odleteo, učinila najusamljenijim čovekom na svetu. I najtužnijim.
Malo od Džona Kofija je u svakome od nas, bar na početku. Verujem da se ljudi rađaju
čisti i nevini, sposobni samo za dobra dela i da čine radost drugima. Vremenom se dese neke prepreke na putu: zbog nedovoljne ili neiskazane roditeljske ljubavi, modela od kojih učimo, životnih izbora, iskušenja, nepravdi, ove ili one boli, pa umesto dobroćudnog džina mi dobijemo Persija Vetmora, nepotističku gnjidu od čoveka koja je antiteza liku čudesnog Kofija: iz dobre porodice, velikih ambicija, ali oskudnih kvaliteta, zavidan i pakostan, sadista i poltron, prema potrebi i prilici, mali, beli i privilegovani čovek, gledano spolja, crn i gnjio, ako zavirimo iznutra.
Razumem potrebu Džona Kofija da čini čuda i pomaže živim bićima, bilo da se radi o mišu ili bolesnoj supruzi upravnika zatvora. To je njegov dar i on ga nesebično deli sa savremenicima, za drugo ni ne zna. Isto tako, razumem i njegovu želju da sve jednom prestane, da se svetlo ugasi i da izmučena duša ode na zasluženi odmor.
Ali nikako ne mogu da shvatim kako to da su, i dan danas, i nakon toliko Kofija koje je svako od nas barem jednom imao priliku da upozna, sretne, usput dodirne (jer nam nebesa, s vremena na vreme, pošalju nekog takvog, zarad nove šanse za nas same), još uvek mnogobrojniji, da ne kažem draži, likovi koji podsećaju na Persija Vetmora?
Vidimo njihovo zlo, ali okrenemo glavu. Osećamo nedostatak empatije, pa i čistog sažaljenja, ali nastavljamo da sa njima komuniciramo kao sa normalnim ljudskim bićem.
Jasno nam bude da sem ličnog interesa i to po svaku cenu, nemaju drugog pokretača niti
drugačiji cilj, pa ipak biramo da ih pustimo u život, da im verujemo i dozvolimo da čine izbore u naše ime.
Zašto nas Džon Kofi plaši, a Persiju Vetmoru nasmešeni kažemo “dobar dan” kada ga sretnemo na ulici? Zato što je Džon Kofi u ovom svetu osuđen na patnju. Da čini dobro, da bude dobro u svom najčistijem obliku, ali da najstrašnije zbog toga i strada. Apsurd.
U svetu koji kuka nad leševima samilosti, solidarnosti, ljubavi i brige za drugog čoveka, sve nove šanse se daju ubicama tih vrednosti. Ili onima koji imaju potencijala da takvi postanu.
Rođena sam, kao i ostali, da budem Džon Kofi (izgovara se kao kafa, ali se drugačije piše), ali sam dugo lutala svetom, pokušavajući da budem nalik Persiju Vetmoru. Iz praktičnih razloga, svakako. No, ljubav koja me je podigla, pre svega očeva, pa i majčina, modeli nasleđeni od predaka koji nisu suduli i presudili Džonu Kofiju, nisu dozvolili da se to i desi.
Hvala nebesima, prihvatila sam dar da činim moja čuda (mala, malecna, ali za ovaj svet dovoljna) i da ljude iz neposrednpog okruženja činim srećnima. Baku sa petog sprata moje zgrade. Komšiju iz ulice mog detinjstva. Tatu. Anitu. Maru.
Zato, danas, svesno i prkosno, biram tamnoputog čoveka u sred bele Evrope. Biram mučenika, a ne pobednika. Glasam za pravdu, ne za interes.
Svesno rizikujem da me nazovu idealistom (čitaj: budalom), umesto pragmatičnom i uspešnom ženom. Plakala sam na kraju filma. I na kraju knjige prema kojoj je nastao. Ali ne zbog DžonKofija koji je našao svoj mir jednom kada su se svetla pogasila. Već zbog one, poslednjen rečenice u filmu:
“But sometimes, the Green mile seems so long”, Drugim rečima, život u svetu bez Džona Kofija i njegovih čuda, lišen je lepote, uzbuđenja, značaja. Nađite svoje čudo i čuvajte ga, u sebi, drugom ljudskom biću, u nekome koga volite. Samo tada će koračanje Zelenom miljom života imati nekog smisla.”
