Poštovani moji Vranjanci, ali i svi ostali, koji volite svoj maternji jezik, lokalni govor, dijalekat, raskoš leksike ( skup, fond svih reči jednog jezika, naroda) srpskog jezika, lepotu i JASNOĆU reči maternjeg jezika, poštujete etimologiju (poreklo) i korene naših reči, verujete u ono “ da naciju čine njen jezik i vera“, pre svega – eto.
Sedoh da reč-dve napišem o jednom natpisu koji je postavljen na ulazu vranjske železničke stanice koja je sada u novoj „odeći“ , veoma lepoj, priznajem, a i red je bio da Vranjanci posle mnogo godina odlaze i dolaze vozovima sa mesta koje će ih uvek podsetiti na stara, lepa vremena, romantiku, radne akcije, mora, sklopljena prijateljstva u hodniku voza…
I sve bi to bilo još lepše i jednostavnije, samo da nije zbunjujućeg natpisa na ulazu u stanicu, a on glasi – ВЕСТИБИЛ.
E sad…ja sam prof. maternjeg jezika, moj posao i ljubav su reči i ja treba i mora da znam puno toga iz te oblasti.
Znaju i ostali, neko manje, neko više – ali…putnici, koji će dolaziti na našu Stanicu, biće poprilično zbunjeni značenjem ove posve nepotrebne reči u našem gradu.
Zašto nepotrebne? Jednostavno – UMESTO NJE POSTOJI ODGOVARAJUĆA SRPSKA REČ KOJA OZNAČAVA ULAZ NEKOG VEĆEG PROSTORA, potpuno ili delimično zatvorenog u vidu predvorja ili prolaza ispred glavnog ulaza u neku građevinu ili dvoranu, u ovom slučaju – železničku stanicu.
Dakle, umesto reči vestibil (lat. vestibulum), francuski – vestibule, može da piše (српски, ћир. ХОЛ) PREDVORJE, ULAZ U HODNIK, i to, napisan naziv najpre na ćirilici ХОЛ a onda i latinicom, engl. HALL, rašireniji of franc- vestibule) ВЕСТИБИЛ, napisan još i ĆIRILICOM , strana reč koja se ne piše tako u srpskom jeziku, već treba da stoji u originalu.
Ipak, zabrinjavajuće je i neverovatno – što izvođači radova, samim tim i Grad, nisu odgovornije razmotrili ovaj naziv, kao ni potrebu da putnici nešto jednostavno, ne treba da vide kao nešto složeno i nejasno.
Zamislite samo dve Vranjanke i njihov razgovor:
“ Odokle, mori, ideš, Ljubinke? Eve, ja unuku iz Beograd čekam, rekna vu tuj će stanem, b’š ispred vestibil ! „
“ Kak’v vestibil, mori ? Kakvi vesti? Kude je toj, prv put čujem! Pobrgo, da stigneš tam, .dalečko li je toj od stanicu?“
Ili…naiđu Francuzi, i gledaju, ali nešto nije tu u redu, jer na srpskoj, vranjskoj železničkoj stanici piše BEC….( бецт….,dalje i ne mogu da čitaju jer su ćirilična slova, a na francuskom je VESTIBULE!
Ali, i sam naziv našeg grada, trebalo bi da stoji najpre na ćirilici, koja je naše pismo, pa tek onda na latinici.
Dakle: ВРАЊЕ – VRANJE.
Tako, dragi moji, brzo vi svi na ubrzani kurs francuskog jezika, ali je to preporuka i za goste i putnike!
Muka li je jedna, što ni reči svog maternjeg jezika i pravopis ne znaju u Srbiji, a kamo li da na javnim ustanovama čitaju strane reči, umesto naših!
Bolje da su na dijalektu napisane, opet je i tako ispravnije i zanimljivije, umesto na francuskom.
Ili, da su barem, pored stranih reči, ispisane i srpske! Dvojezično, što se koristi u specijalnim slučajevima, u višenacionalnoj sredini…
Bilo kako bilo, rekoh ono što mi je, kao profesoru maternjeg jezika – zasmetalo, a vi i sami procenite – treba li da i mi, i naša deca, i deca njihove dece – više čuvamo i negujemo svoj maternji izraz kao duhovno obeležje naroda koji polako i izumire prihvatajući baš sve sa Zapada.
Nemojmo tako.
Jer, imamo mnogo lepih i svojih reči, zašto da strane reči postanu „moljci“ u našem Vranju i maternjem jeziku, jer je nekom arhitekti palo na pamet da U REČIMA BUDE POSEBAN I DRUGAČIJI, a ne u svom poslu, profesiji.
Želim svima prijatne trenutke na vranjskoj železničkoj stanici, mnogo lepih susreta, vožnji i zagrljaja, uz dobronameran savet:ako čekate nekog tamo, ili vas neko čeka – dogovarajte se da se nađete ispred ulaza u hol, hodnik ili predvorje stanice.
Nikako ispred – ВЕСТИБИЛА!
Autor: Branka Marković